Redakcija Живојин Ивковић
ВРИСАК
Обневидела је од изненадне, јарке и заслепљујуће светлости.
Шта је ово? Каква је ово светлост?
Јарка и бела светлост је свуда око ње, као да је прождире. Чудна светлост. Неочекивана светлост. Пулсирајућа светлост.
Откуда толика светлост? Како? Не разумем. Ништа не разумем.
Горе јој образи. Осећа да јој горе образи. Затечена је и помало уплашена. Тешко дише.
Шта се дешава? Тај мирис, какав је то мирис? Опор мирис. И та светлост, заслепљујућа и врела, скоро опипљива, откуда она?
Осећа како јој се светлост ваља преко чела; осећа је, пече јој очи а потом, цури јој низ образе као суза. Заслепљујућа и болна светлост; светлост која надјачава звук. А суза? Она не плаче. Да ли је то суза?
Не, то није суза.
Звук. Да ли је то чула и звук? Какав звук? Да ли је то звук претходио светлу или јој се то чини? Да ли то беше неодређени звук или прасак? Прасак?
Да, био је прасак. Резак и експлозиван прасак.
Да ли је то асоцијација или до ње доспева нечија мисао. Обичан звук или врисак? Прасак или врисак? Или и једно и друго.
Да, прво је био прасак, тек је касније уследио врисак.
Није сигурна да ли је чула прасак или га је осетила свим чулима, као и светлост касније. Мора да га је чула. Мора да га је осетила. Тако је логично да га је чула. На тренутак је осетила јак и кратак ваздушни удар. И мирис, након кога је уследио љут окус у устима. Сећа се да је након праска уследио бол, туп и краткотрајн. Након бола се разлегао врисак. Да, тек на крају је наступила светлост.
Да, тако је било, светлост је потиснула бол. Шта се дешава? Како то да не могу да се сетим шта се збило. Зар то није чудно? То ми се никада није десило. Никада.
Не разуме, ништа не разуме. Све ово је тако чудно. Прасак, бол, врисак, светлост.
Прасак, бол, врисак, светлост. Ништа не разумем.
Прасак, бол, врисак, светлост.
Шта то недостаје у свему томе? Шта то недостаје у мом сећању.
Прасак, бол, врисак, светлост. Нешто недостаје.
Да, нешто недостаје.
Чега се то не досећа? Шта је било пре свега тога, шта се догађало? Где је била? Шта је радила?
Боже, зар доиста не могу да се сетим?
Када је светлост почела да трне, појавиле су се боје. Боје у светлости. Бела. Бела као раширена крила птице у лету, као крила беле голубице. Бела, као пространо небо у сунчаном дану над Дунавом. Бело као бескрај. Црвена. Црвена као залазак сунца над пучином, као њена крв, као њена љубав и руменило на образу. Плава. Плаво, као јутарње небо. Плаво као море. Плава као љубав. Жута. Жута, као житна војвођанска поља. Жуто, као сунце. Зелена. Зелено као вода пенушаве и разигране Млаве; зелена као славонске храстове шуме; зелено као планинске ливаде. Да, чини јој се да је у једном тренутку и она лебдела попут голубице. Имала је необичан утисак лакоће. Провлачи се црвена нит гласова, непознатих и узбуђених, узнемирујућих; и крв њена која јој тече низ образ.
Откуд ова крв на мом образу?? Да ли је то моја крв? Ох, Боже мили. Шта се то десило самном?
Која јој је била последња мисао?
Последња мисао. Након чега? Чега то не могу да се сетим?
Непомична је, парализована је, да ли светлошћу кроз коју не може да крочи никуд, па ни да се врати, мада, више се не сећа куда би и могла јер, иако се упиње, не може да продре кроз шуму гласова, повика, шапата, крика; чак ни до сопствене мисли. Парализована је. Чини напор да се помери, да устане са троседа на којем седи заваљена, да погледа око себе.
Како ми је тешка глава. Само да померим руку, да одгурнем овај свет који се тиска око мене. Шта тај свет ради уопште око мене? Моја глава. Боли ме глава, јако. Зашто ме тако боли глава. Шта се то дешава. Шта се десило. Зашто сам овде? Зашто ме боли глава?
Чудно, као да себе посматра са одстојања, и те све људе што се тискају, са одстојања и са висине. Но то не примећује, није јој чудно. Није јој још чудно.
Шта траже ови људи овде? Ко су сви ови људи? И где сам ја то уопште? Шта се догодило?
Питања јој навиру а одговора нема, не може их пронаћи у тој гужви која јој развејава пажњу. Збуњена је. Чини јој се да је овај тренутак по нечему пресудан, да представља размеђе нечега, мада не зна чега. Шта би то тек требало да докучи. Мора да се смири, да се усредсреди.
Варвара, хајде смири се. Удахни дубоко и покушај да се сетиш. Хајде, сети се, сети се свега, од почетка. Можеш ти то, мораш. Од тога све зависи.
Шта је то од чега све зависи: чега то треба да се сети?
Откуд ми таква помисао?
Чудно, осећа пецкање по кожи. Гледа своје руке. Какве су то сребрнасто-плавичасте трепераве жишке, налик флуоресцентним нитима, дрхтаве и нежне нити попут мајушних игличастих муња. То чудо прекрива цело њено тело. Посматра своје сребрнастоплавичасте шаке, трепере, сјаје као и руке, као и њена бедра, и ноге. Шта се то са њом збива?
Неееее…“
Шта се дешава, шта је са њеним гласом? Шта је са њеним телом? Ово није њено тело. Изгубила је глас. Ово уопште није тело. То уопште није био глас.
Шта је то са мојим телом?
Уплашена је.
Боже мој, учини да схватим шта се ово догађа.
Тек тада примети под собом сопствено тело, на троседу. Стварно тело. Изнад је, осећа да је и изван. Изнад и изван – чега?
Не, то није могуће! То доиста није могуће. Сањам ли ја све ово?
Престрављена је самом помишљу да је све тако науобичајено. Тешко јој је да саме ствари назове правим именом; плаши се признања јер би тиме искључила саму могућност да се поврати из кошмара.
Очајнички прижељкује да се пробуди.
Боже мили, дај да је ово све само ружан сан. Дај да се пробудим.
Како је то чудан осећај бити ван свога тела. Нити које су је повезивале са њеним телом тање се, тамне, губе онај чудни сјај, постају танушне, нестају; губе се споне између ње и њеног тела. Страх је; то што се одваја од себе, као да се одваја од живота, од света, од извесности. Од Милоша?
Зар доиста ово није само сан?
Простор око ње се шири, осећа га као додир, као дах, топао и благ, лагодан. Осећа да лебди у простору. Напетост попушта. Осећа благе откуцаје сопственог срца, оног у њеном телу. Њеног срца.
Моје срце.
Препознаје струјање ваздуха у грудима, грчење мишића. И бол.
Чудно, не осећам страх.
Под њом је и даље њено тело, непомично; прожимају га невидљиви трзаји, види их и осећа, осећа их као своје. Толико непознатих људи око ње се тиска и ужурбано креће. Има ли наде да остане уз своје тело, или у њему? То је њено тело, то је она.
Шта ћу без свог тела? То не може бити. Сањам. Да, сањам. Хајде пробуди се, пробуди се Варвара.
Кошмар. Ово је кошмар, ово се не догађа.
Било ми је лепо у мом телу. У животу. Боже, шта ја то говорим. Како у животу?! Па жива сам, нисам умрла. О чему ја то. Или, ипак… не, не желим да умрем. Хоћу да живим. Боже, шта ми се ово дешава. Молим те, спаси ме. Желим да живим.
Да, жели да живи. Зар то није нормална жеља?
Како ћу сада оваква, бестелесна; па нећу моћи да додирнем Милоша, да га пољубим. И мајку да помилујем, оца такође. И брата. Како ћу без Саре и Татјане, без Настасије и Катарине како ћу. И Таби!
Треба да се види са њиме.
Касним. Како да му јавим да нећу доћи, да не могу да дођем. Чекаће ме.
Сутра ће отпутовати и више га неће видети, а требало је да се нађу у кафеу поред школе. Чекаће је и потом отићи, и биће разочаран, можда и љут што није дошла; а она му не може пожелети сретан пут, не може да га пољуби а били су пријатељи.
Боже мили, па ваљда смо то још увек?
И сва та пријатељства, шта ће са њима, шта ће без њих. Да ли ће Таби икада сазнати шта јој се десило?
Доиста, шта ми се ово дешава и како?
А отац? Како ће он све ово да поднесе? Како ће она без њега. Осећа да се последње нити кое је везују за сопствено тело губе, да се оне титраве плаве нити растачу, постају прозрачне и коначно да нестају. За њима остаје само сећање. Овако бестелесна чудно се осећа, другачије осећа простор; никада се тако није осећала када је била у свом телу. Ипак, недостаје јој њено тело. Да, губи нешто врло битно, непоновљиво и узвишено. Збуњена је. Осећа губитак, узнемиреност и страх.
Доиста, шта се догодило?
Покушава да се смири, да размисли, да се сети. Да ли је то крај? Да ли је то почетак нечег новог и непознатог?
Полако Варвара. Хајде, једно по једно. Сети се. Где си била, са киме, шта се догодило?
Трже се, указују јој се слике. Шта је то? Није ли то револвер? Да, јесте, уперен у њу; уперио га је у њено чело. Потом пламен, па прасак. Осетила је ударац. Уследио је бол. На крају је наступила снажна и заслепљујућа светлост. Коначно се сетила свега.
Пуцао је на мене. Пуцао је.
Све схвата.
Сећам се, подигао је пиштољ и уперио га је у мене. Претио ми је. Онда је нанишанио и повукао обарач. Хтео је да ме убије, желео је моју смрт. Ја сам мртва. Значи… ово је смрт. Умирем. Не, не, неееееее.
Крик одзвања у њој, испуњава је. Ван ње је била тишина, тишина и тама. Двојица људи у зеленим оделима ужурбано и спретно раде око њеног тела. То они маказама секу њену омиљену мајицу, секу њену омиљену мајицу. Мајицу коју Милош воли. То је наљути.
Не, не чините то. Станите!
Жели да их заустави. Упиње се. Залуд. Не чују је, не виде је. Немоћна је.
Не чините то. Не сеците моју блузу. Молим вас, немојте. Не волим то, не волим да ико гледа моје груди. Молим вас, не чините то. Не можете ми то радити.
Посматра немоћна да их спречи у рутинској радњи иако осећа да не гледају њене дојке; труде се да њено тело врате у живот. Ипак, она се стиди да буде обнажена пред непознатима. Па, то је тако нормално. А они би да је врате у живот?
Како? Како ћете да ми вратите живот?
Како, када она више није у свом телу. Па, нема му живота без ње а она није у њему; нестале су и последње нити које су је везивале за њено тело. Њено тело. Шта је сада њено тело; сада, без ње. Ништа. Твар.
Људски жамор. Примећује да људи говоре. Чује познати глас. Очев глас. Чује очев глас. Шта то говори? То он плаче. Види га. Да, он плаче.
Тата, татице.
Покушава да га дозове.
Тата!
Залуд, не чује је. Глас је нејак; глас је слаб, као и сама реч. Неделотворан и несврсисходан. Гласови мноштва надјачавају очев јецај. Губи га из вида; много је људи. Светлост јењава. Где је. Не види га. Зна да је ту, осећа га, но не види га. Само када би могла да га види, да га додирне, да га загрли.
Тата, помози ми, плашим се татице.
Само да је чује, помогао би јој.
Жамор. Људски румор. Гласови одзвањају попут еха и губе се да би се враћали и мешали са гласовима других људи који се ту унаоколо тискају; сударају се и уплићу у неразумљиви жамор.
Брзо, инфузиони раствор, срце стабилно, туфер, носила, пулс низак, Ургентни центар, склоните оца да не гледа, брзо носила, склоните се, лифт, лифт, пулс низак, хоће ли преживети, да ли је мртва, пулс низак, јадна девојка, нема излазне ране, шта се десило, коматозно стање, коматозно стање – одзвања простором, одзвања око ње; мешали су се и сударали гласови, речи, звуци, јауци, уздаси, молитве. Речи тумарају. Речи губе сваки смисао: бескорисне су, безвредне. Њено тело умире. Она умире.
Татице мој мили, спаси се. Помози ми. Татице плашим се. Куда ме односе. Како ћу сама? Мрак је и заглушујућа тишина.
Ко каже да је у почетку била реч? Лаже!
Гласови се губе и нестају у даљини. Звуци, трагови некадашњих речи које су некада нешто значиле, бивају све неразговетнији. На почетку је била тишина. На почетку није било ничег.
Речи више немају никакав смисао. Шта више могу са речима?
Види оца. Види га немоћног, види га на коленима, види га како главом о зид удара, како кошуљу са себе цепа. И он је немоћан. Као да ни себи не може да помогне.
Тата, немој.
Очајна је; ни отац јој не може помоћи.
Боје и звукови расплињавају се и нестају у тами, још једва да је могла видети како подижу носила и њено тело покривено плахтом.
Камо ћете са мојим телом? Моје тело, то је моје тело. Моје. Вратите ми га. Моје је. Не, не односите моје тело, чекајте.
Покушава да их дозове, да их спречи, узалуд.
Чује само ехо сопствених мисли. Речи нестају. Види сопствене мисли, лебде као да плутају око ње; види их како пулсирају у тами која је прекривала последње видљиве сени њеног тела покривеног плахтом, носила и људе који стоје око ње.
Шта се то догађа? Каква је то гужва? Да ли то моје тело ипак умире?
Чује гласове, а потом и сирену кола хитне помоћи. На мах јој се учини да види одбљесак ротационог светла на возилу. Завијајући звуци се удаљавају. Осећа да се и њено тело удаљава, одвозе га тим колима, на носилима са инфузионим боцама над главом из којих у вене њеног тела утичу медикаменти. Али, како? Она је овде, горе, ван свог тела; њено тело је ништа без ње. Шта је тело без своје душе? Ништа. Обично тело, материја, твар. Она – то је њена душа. Мада, волела је своје тело, било је лепо, драго; дивила се свом телу. Не, не сме се тек тако предати. Можда ипак још има наде? Њена душа, њен дух је јак, њена воља је снажна. Она, њена душа јесте њена једина нада јер је део светлости.
Моја душа је делић свеопште и свеприсутне светлости, његова оваплоћена честица. Моја душа је моје спасење.
Не схвата најбоље сопствену мисао. Као да није њена; делује јој страно, неразумљиво. Она ипак жели да живи. Жели свој живот, сопствени живот. Онај живот. Жели да живи, због себе, због Милоша, због оца, због брата. Помисли да мора да се покрене, да сустигне возило хитне помоћи, да досегне до свог тела. Можда ће моћи да се врати у пређашњи живот? Појављује се нада, мада слабашна. Осећа да се креће простором, да је изнад возила, да лебди, слободно, без било каквих отпора. Боје се развлаче, нејасне су као и звуци, помешани и конфузни. Не обраћа пажњу, то јој више није битно. Њено тело. Жели до свога тела.
Добро је, то је битно; даје знаке живота. Можда још има наде?
Све остало није битно. Све ће занемарити. Звуци се смирују и губе се, скоро да више није ни чула сирену, нити брујање мотора, ни шкрипу кочница, ништа. Осећа како се њено тело бори за дах, за откуцај срца, за трзај. Осећа како бол прожима тело, њено тело. Слути крај. Њено тело пати. Њено тело умире.
Не смем бити малодушна.
Пожеле да се врати сопственом телу, да му врати изгубљену душу, да му удахне живот, да ускрсне живот у њему, и оно да ускрсне.
Када бих могла да вратим ток догађаја последњих пола часа, можда нешто више, свеједно, само да га врати. Када бих могла да променим след данашњих догађања.
Њено тело издише. Очајна је. Њен живот, онај са Милошем, умире.
Зашто. То није право. Па, волим га. Зар и љубав да умре. Боже, неправедан си.
То њен живот умире, и онај са Милошем, са Горданом и Тањом. Њен живот, онај са оцем у тихим летњим ноћима покрај отвореног прозора и уоквирених звезда на небу брише се. И Иван, њен мали брат. Шта ће са њиме бити? Њени одласци на факултет. Пропустиће предавања, колоквијуме, испите, све то што јој је значило.
Зашто?
Ротациона светла и звук сирене полуте ноћ, узнемиравају тишину. Њено тело кркља, лице му постаје све блеђе, као да не дише. Кола се заустављају. Врата се отварају и износе носила. Крупан младић прати носила и носи боцу са инфузионим раствором разгрчући људе који се тискају у дугачком ходнику.
Заслепљујућа неонска светлост ходника, јарка и бела, пулсирала је у њеним зеницама. Онда је изненада и необјашњиво нестала.
Шта се то збива?
Осети како јој горе образи, дрхте као да има грозницу.
Има ли то наде?
Светлост, заслепљујућа и врела, ваља јој се преко чела, пече јој слепоочнице, бол тиња и пулсира.
Осећам бол, добро је. О, Боже мој мили, па ја се то враћам. Има наде.
Крв јој цури низ образе као суза. Бол се губи, као и нада. Тишина је потиснула звуке и шапате у операционој сали. Само светлост и празнина, неизмерна празнина, недокучива и свеприсутна – свеиспуњавајућа.
Зна да више никада неће осетити своје тело, да ће остати тек само сећања на сва она лепршава чулна задовољства. Чудан осећај. Као да јој се спава, или је то само умор због узбуђења. Можда је ово ипак све само сан, или ноћна мора.
Шта ћу сада, сама сам и изгубљена у овој тишини, у овом мраку, нигде луче према којој бих кренула, чак ни трачка светлости, ни жишке, оног трачка који даје наду у спасење.
Страх и немир завладаше њеним мислима.
Сваким тренутком немир је бивао интензивнији, неизвесност већа, а страх све присутнији. Куда ће? Изгубљена је. Није ли ово та вечност, тамна и без звука. И сама. Како се сама.
Тата, помози ми, молим те.
Онда, као да је нешто овлаж додирнуло, нешто свеже и пријатно. Није се уплашила. Осети благо кретање. Обрис њене душе почео је да се креће, лаган и ослобођен. Спирално. Обрис њене душе; себе је и даље на неки начин, уобичајен, материјалан начин, доживљавала телесно, иако је била свесна да њене телесности више нема. Сећање на телесност. Сећање на живот? То што у мраку осећа свој облик, што још назире флуоресцентне контуре свог негдашњег тела, оног тела које су тек неки трен раније однели на колицима из операционе сале покривено зеленом плахтом, ипак није њена телесност, она телесност коју је до пре кратког времена доживљавала као себе, као ја, као Ја.
Телесност сада губи сваки смисао. Осећа себе, осећа да јесте и без свог тела да постоји. Зна шта је била, није сигурна шта јесте, тек треба да сазна шта ће бити.
Куда ћу сада, и како, са киме?
Најрадије бих назад, међу људе, у своје тело. Већ јој недостаје Милош.
Боже мој, шта да чиним са овом љубављу у својим грудима. Има ли више икакав смисао сва моја љубав?
Успињање се наставља. Примећује над собом танку нит сребрнастоплаве светлости. Креће се ка њој; не може да одреди удаљеност, мада, више није ни битна. Какав значај уопште може то да има.
Да ли ишта што сам икада сазнала, да ли било која моја пређашња мисао, било која моја емоција сада може да има било какву вредност и значај?
Наставила је да се креће спиралном путањом ка светлости која јој се чини као да је и простор и време, као да је без почетка и краја, као да је питање и као да је одговор; питање које тек треба да постави и одговор који тек треба да чује; као да траје, да све испуњава јер је у својој бити вечност и сама себи смисао, почетак пре којег није било ничег, јер је и само ништа, исходиште свега јер је сама све.
Живојин Ивковић, рођен је 25. маја 1953. године у Доњем Милановцу у грађанској породици. По повратку родитеља у Београд похађа основну школу „Синиша Николајевич“ на Врачару (Црвени крст). 1968. године уписује се на XI београдску гимназију, коју завршава 1972. године. Значајан утицај на формирање његове личности и погледа на свет је оставио филозоф и писац, Ђорђе Оцић, са којим је остао у контакту до његове смрти. У том периоду пише поезију и спорадично прозне текстове. Остало је сачувано део лирске поезије. Уочен је изразит сликарски таленат. Уместо да упише ликовну академију, уписује се на Правни факултет београдског Универзитета који завршава 1980. године. Током ’70. и почетком ’80. година дружи се писцем Момом Димићем, када покушава да пише прозу.
У истом периоду интензивније се бави сликарством; похађа приватне сликарске школе и ради у сликарским атељеима. У овом периоду имао је неколико колективних изложби. Током друге половине ’80. и током ’90. година напушта сликарство иако има неколико неуспешних покушаја да му се врати. 1999. године враћа се сликарству и у кратком периоду реализује 2 самосталне изложбе и учествује на неколико колективних. Био је ожењен и из тог брака има двоје деце. Исидору (1985 – 2004) и Ивана (1989). Годину дана након ћеркине смрти, у зиму 2005. године напушта Београд и повлачи се на сеоско имање. Од 2005. године интензивно се бави писањем.
Уређује часопис „Књижевне вертикале“ од 2017. године.
Оснивач је Друштва књижевника Београда и Удружења независних писаца Србије, чији је и Извршни директор и главни и одговорни уредник свих издања.
Књижевни профил
- као гимназијалац писао поезију и кратку прозу;
- интензивно се бави писањем од 2005. године;
- пише приповетке, новеле и романе;
- написао је пет романа: „Као зимски свлак“ (2007/2008), „Дуго буђење пред одлазак“ (2009/2010), „Пустиња“ (2010/2011), “Обала“ (2012/2013), „Муке по Варвари“ (2012/2013), “Пепелиште” (2014) „Konclager Belgrad“ (2016) и „Непреводиви речник синонима“ (2018)
- припрема збирку приповедака;
- пише романе под радним насловима: „Анатомија злочина“, „Поречки речник синонима”, “2020.” и „Апостоли“;
– пише политичке колумне у недељним новимана „Београдски глас“.
Библиографија
Часописи:
- год. „Књижевне вертикале“ бр. 15/16, Београд – Ускрснуће
- год. „Књижевне вертикале“ бр. 13, Београд – Сан
- год. „Жрнов“ бр.6 – Капија изједен рђом
- год. „Српска вила“ бр. 42, Бијељина – Повратак 2014.год. „Вертикале“ бр. 2, ДКБ, Београд – Када је град окретао главу
- год. „La Cuna Mag“ бр. 2 Белгија – Врисак
„Вертикале“ бр. 1, ДКБ, Београд – Врисак
- год. „Одјек“, јесен 2010. Сарајево – Шума, Одлазак
„WH fanzin“ Широке Брег – Аутобус
Збирке:
- год. „Мултиверзум“ (Аргус) – Јерог
- год. „Кратке приче“ (Алма) – Писмо
- год. „Најкраће приче“ (Алма) – Мириси
„Од приче до приче“ (Алма) – Повратак, Кокета
Електронски часописи:
- год. Креативни магазин – „Када је град окретао главу“
БКГ – „Када је град окретао главу“ (www.balkanwrithers.com)
“La Cuna Mag” – Белгија- У потрази за дојниним осмехом (www.lacunamag.org)
- год. Прозаонлајн – „Врисак“, „Одлазак“ (www.prozaonline.com)
ДКБ – „Граница“ (www.dkbg.tk)
Пљускови – „Данаест година, три месеца и девет дана самоће“ (www.pljuskovi.blogspot.com)
Правац – „Граница“ (www.knjiga.pravac.com)
– „Када су се Дубровником разлeгале гранате“
(одломак из романа „Јеванђеље по Варвари“)
– „Када је град окретао главу“
- год. Пљусак – “Врисак” (www.pljuskovi.blogspot.com)
Лакунамаг – “Врисак” (www.lacunamag.com)
- год. Пљусак – „Одлазак“ (www.pljuskovi.blogspot.com), Вебстилус – „Врисак“ (www.webstilus.net), Кишобран – „Аутобус“ (www.kisobranbloh.org), „Телефон“ (www.kisobranblog.org), Правац – „Одлазак“, „Шума“, „Опело умрлој речи“, „Имејл“, (www.knjiga.pravac.com)
- год. БКГ – „Одлазак“ (www.balkanwrithers.com)
УКНС – „Врисак“ (www.kns.ba)
Књиге:
- год. „УНПС“ – „Концлагер Белград“
- год. „Rrom produkcija“, Београд – „Обала“
- год. „Marks & Bleeds“ Београд – „Пепелиште“,
- год. „Marks & Bleeds“ Београд – „Муке по Варвари“.
„Завод за уџбенике и наставна средства“ а.д. Ново Сарајево – „Обала“,
- год. „Чаробна књига“ Београд – „Пустиња“.
Књижевне награде:
- год. Откупна награда Савеза јеврејских општина Србије за необјављен рукопис роман Пепелиште.
- год. За рукопис промана Обала добио књижевну награду „Златна сова“ за најбољи необјављени роман на анонимном конкурсу Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске;
- год. Са романoм Обала ушао у ужи избор за књижевну награду Мали Немо;
- год. Са романом Пустиња ушао у ужи избор за књижевну награду „Мали Немо“;
- год. Са романом Дуго буђење пред одлазак ушао у шири избор за књижевну награду „Мали Немо“;
Преводи:
- год. На немачки језик преведена приповетка „Када је град окретао главу“ и објављена у броју 19. часописа “Schweigen”, Беч, Аустрија;
