Anđelka Mišurić: Cipele

– Устај, Адеме. Хајде, ево ти, облачи се.

Свако јутро је мајка разгртала прљаву, шарену завесу која је делила мој кревет од остатка куће и будила ме да бих се спремио да пођем с њом на пијацу. Уместо да сад већ завршавам основну школу, ја идем са мајком да радим… Свако јутро исто… Журно и шкрипаво разгртање завесе, мајчин груби глас, прљава одећа која ми пада на главу и невољно стругање петама ципела по поду куће. Устајао сам колико год сам могао брзо и још брже се облачио, нарочито сада како је пао снег. Пошто сам на себе навукао све од одеће што сам имао, а то и није било много, појурио сам за мајком која је већ била замакла за кућу и пошла путем до аутобуске станице.

Облачила је дугу жуту сукњу, стари џемпер боје неба и јакну чији је леви рукав био готово потпуно исцепан због торби које би упртила на то раме. Успут је увек вукла ноге по путу, било да је нападао снег, било да је пут прашњав. Носила је очеве износане, црне ципеле са таквом муком, као да су јој два камена везана за стопала. Гегала се тамо-амо, али ноге једва да је одизала од земље чак и када није носила никакав терет. Понекад ми је изгледало као да јој је лакше и три џака да носи него тај пар старих ципела.

Помало ме је због тога изједала завист… Ципеле су биле једино што је остало од оца… Оне и његова лула. Никада ми није рекла шта се десило с њим… Зашто га нема… Једино сам знао да је жив. Одувек сам хтео да га упознам и поставим му хиљаду и једно питање које ми се врзмало по глави. Када сам био мањи кришом сам их обувао док мајка не гледа, али биле су ми превелике. Нисам могао далеко да одем а да се не саплетем. Понекад бих пао, па би то мајка приметила и лупила ми шамар од којег би ми данима зујало у ушима. Сада бих их обуо али… Нешто ми не да да то учиним, а знам да нису мајчини шамари.

Већ смо предуго стајали на станици када је наишао аутобус. Прсти на рукама су ми се заледили толико да сам изгубио осећај у њима. Чак сам и оне наше торбе једва додао мајци када је ушла. Стали смо у део који је и био одређен за стајање заглавивши торбе у угао између нас и клацкали се лагано… Лагано… А онда би ме мајка ћушнула ногом да не заспим.

– Данас морамо што више да продамо. Иду празници, сада је право време – рекла је – Покушај мало неке девојчице да намамиш код нас на тезгу, имам неких хаљина, било би добро да се решимо њих, оне су нам овде најскупље.

– Ако их све продамо… – а онда сам почео да оклевам.

– Шта ако их продамо?

– Купићу ти нове ципеле.

Погледала ме је као да сам луд, а онда је и праснула у смех. Јако дуго је нисам чуо да се овако слатко смеје. И ја сам се смејао. Људи су нас гледали као лудаке. Сви су били тмурних лица, седели потпуно исто и гледали у исту тачку у даљини, а ето, ми смо се дрзнули да им тај мир реметимо.

– Сине, Адеме, не заноси се, само гледај да продамо колико год можемо.

– Али ако их продамо све, купујем ти ципеле.

– Видећемо… То је бацање пара, треба закрпити кров на кући.

– Скупље ће бити закрпити тебе ако будеш пала негде због тих ципела које су ти превелике или ако се разболиш.

– Адеме, Адеме… – па је завртела главом уз неки чудан прекоран осмех.

Излазак из аутобуса је био једнако тежак колико и улазак, али ми је прсте докусурило пешачење до тезге. Једва сам дочекао тај тренутак кад сам могао да испустим оне торбетине, али сада је требало преседети за тезгом цео дан. Распаковали смо се, раширили робу свуда око тезге – хаљине су биле пред нама заједно са још мало разнолике гардеробе, неким старим накитом, гомилом беџева и значки, а око тезге смо наређали женске ципеле са високим потпетицама и два пара војничких чизама. Све у свему, продавали смо боље ствари од оних које смо носили. Када сам се мало удаљио и погледао нашу тезгу, по први пут сам се осећао некако поносно и био сам сигуран да ћемо добро зарадити тог дана.

Дан је већ био поодмакао, а нама је продаја јако лоше ишла. Две или три тезге даље приметио сам две девојчице како гледају неки веш, смејуље се и трком прелазе за следећу. Ето ми прилике… Договор је договор. Дошле су и до нас и почеле да претурају и гледају сукње, блузе, хаљине, али су кренуле даље.

– Не свиђају вам се? – викнуо сам за њима.

Једна од њих, плаве косе и бледе пути се полако вратила, поново бацила око и одмахнула главом.

– Сигуран сам да би ти ова лепо стајала – и показао јој једну белу хаљиницу дугих рукава са мало чипке на рубу сукње.

– Али прљава је.

– Где?

– Ево ту – и показа на једну сивкасто-зелену флеку на оковратнику.

– Хм… Види, она кошта седамсто динара, али теби ћу је дати за шестсто, шта кажеш?

– Па много је то, још ћу морати да је перем…

– Добро, за петсто! Било би ми много жао када је ти не би имала, а сигуран сам да ће ти лепо стајати.

Приметио сам да су јој се образи благо заруменели када је оборила поглед.

– Али ја сад немам новац…

– Ево сачуваћу ти је ако желиш да је купиш док не донесеш новац.

– У реду, сад ћу ја – и потрча са другарицом до излаза из пијаце.

Мајка ме је погледала са најширим осмехом који је имала, завртела главом и промрмљала: „Исти отац!“ Због тога сам се осећао још поноснијим.

Прошло је доста времена и већ смо успели доста ствари да продамо. Одједном се пред тезгом створила она плавокоса девојчица и пружила ми руку с парама.

– Ево пара, где је моја хаљина? – рекла је нестрпљиво цупкајући у месту.

– Полако, полако… Ево је – и уручио сам јој кесу у који сам лепо сложио белу хаљиницу.

– Хвала! Да је видите само каква је – и стаде да се шепури својим уловом.

Тек тада сам схватио да сад више није са једном већ три другарице. Није ми требало пуно да се убацим у њихов разговор и већ сам их све заинтересовао за нашу робу. Врло брзо су ми једна по једна давале новац за хаљине и ципеле које су изабрале, а онда су се девојке и жене стварале пред нашом тезгом као неком магијом. Мајка и ја смо једва постизали, грабиле су један по један комад гардеробе, а торбица с парама се већ фино напунила.

У једном тренутку сам приметио да више немамо хаљина. Чим је мајка отишла даље од тезге, искористио сам прилику, издвојио нешто новца из торбице и ставио га себи у џеп. Када се вратила, рекао сам јој да идем на паузу и упутио се на други крај пијаце код једне фине жене која је продавала само ципеле, а које сам меркао претходних дана. Показао сам које бих хтео да купим. Биле су то једне мало дубље браон ципеле, не нарочито очуване, али свакако боље од оних које је носила, а чинило ми се да јој и број одговара. Спаковала их је у кутију, а кутију у кесу. Узео сам је и упутио се право ка нашој тезги. Тамо ме је мајка већ чекала вртећи и главом и кажипрстом, али се ипак осмехивала.

– Знала сам! Видела сам да немамо више хаљина и онда си ми постао сумњив!

– Тако смо се договорили! Обуј их, да видимо да ли ти одговарају!

Изула је старе очеве ципеле и обула нове. Осмехнула се још једном и знао сам да су јој биле баш како треба.

– Прошетај мало, испробај их!

Корак јој је био лак, чак је и поскочила када се вратила до мене и јако ме загрлила.

– А ове ћемо да бацимо – и узе старе црне ципеле да их одвоји за отпад.

– Не!

– Шта… Зашто? Па старе су, ни на шта не личе…

– Дај их мени.

– Адеме, сине… Не требају ти…

– Нека… Дај ми их.

– Добро… Ево ти.

Изуо сам се што сам брже могао и улетео у тај офуцани пар. Осећао сам се чудно. Прошетао сам се мало у њима и приметио како се клатим, а ноге једва да сам могао да одвојим од земље… А нису биле тешке… Нити су ми биле велике… Али било је нешто у њима што ми је отерало и снагу и осмех. Мајка ме је гледала готово са неком тугом у очима и неубедљивим осмехом.

– Исти отац… – рекла је и иако га нисам никада упознао, знао сам да је у праву.

Анђелка Мишурић је рођена 29. маја 1989. године у Београду, где је и студирала дизајн текстила и одеће на Високој струковној школи за дизајн, технологију и менаџмент. Године 2013. постаје новинар волонтер за часопис „Булевар“. Исте године почиње са радом на телевизији „Коперникус“ на позицији реализатора.

Бескрајно инспирисана људским карактерима. Велики љубитељ писане речи, јер „речи лете, оно што је написано остаје“.

Istaknuta slika: http://www.prakticanzivot.com/cipele-kao-teglice-za-cvijece-5873