Устао је, као и обично, у свануће. Имао је осећај да се са сваким рађањем сунца и он поново рађа. Од новог дана није очекивао ништа ново, осим оног за чим жуди од када зна за себе: да макар наслути суштину мистерије сопственог постојања. Покушавао је да одговоре нађе у филозофији, религији, уметности… увек му се чинило да је близу, али се решење загонетке стално измигољи, иако је имао чврст утисак да га је скоро дотакао.
Данашње јутро је посебно. Решио је да посети чудака, који се недавно уселио у напуштену воденицу, одмах ту, преко брда. До тамо има два сата хода. Пријаће му шетња кроз шуму. Спаковао је торбу. Сира, хлеба, воде, дуван и пљоску ракије, наравно и свеску и оловку, без којих нигде не иде. Сешће негде у хладовину, можда написати неки хаику стих, што му је већ неколико година опсесија. Кроз ту песничку форму покушава да докучи природу око и у себи. Од сусрета са незнанцем не очекује ништа, али опет можда се нешто деси.
За чудака је чуо још пре неколико месеци. Причали су му сељаци који у близини воденице крче шуму. Кажу: зарастао је у браду и косу. Једе само шумске плодове. Живи на води, а не пере се. Не можеш му прићи од смрада. Углавном ћути, а када и прозбори неколико шкртих речи нико га не разуме. Једни су тврдили да је полудео сам од себе. Други причају да је радио, као грађевинац, у Кини и да је тамо закачио неку чудну болест која му изједа мозак. А како и не би кад тамо једу скакавце, пацове и ко зна шта још, постављали су дијагнозу они који све знају.
За странца, чудака, или како год га назвали, заинтересовао се пре неки дан када га је комшија упитао: “Је ли, ти си начитан човек, шта је то зен учитељ? Онај смрдљиви каже да је он то.“ Није комшији умео да објасни шта је зен учитељ. Сетио се једног зен коана у којем ученик пита учитеља: “Шта је зен?“ Овај му одговара: “Не знам шта је зен, али знам шта није зен.“ Да је то рекао комшији овај би га одмах стрпао у исту категорију, као и чудака из воденице: „И теби комшија, канда, није добро.“ Смуљавио му је да постоји нека религија, тамо на истоку, која се зове будизам и да је онај вероватно њихов калуђер. Комшија, иначе атеиста, накривио је главу, отпљунуо у страну и прокоментарисао: “Наши бар не смрде толико.“
Застао је на свом омиљеном месту, где се често излежавао и кроз крошње гледао комадиће неба, слушао звуке шуме и очекивао да му коначно сине одговор. Овога пута је само извадио табакеру, завио једну цигарету светло плавог Драм дувана, отпио добар гутљај из пљоске и наставио даље. Пушио је у ходу. Знао је да то не ваља а и смањује и ужитак и здравље, али део пута који је управо прелазио је низбрдица. Почео је да осећа силно узбуђење због сусрета са незнанцем. Бацио је до пола испушену цигарету и пожурио.
Незнанац је изгледао управо онако како су га описали. На темену проћелав, а около су се вијорили ретки, седи праменови очигледно прљаве косе. Брада му је била дуга, седа и замршена. Седео је на неком старом џаку за брашно, који је био прострт по дрвеном поду воденице, наслоњен на зид од дасака. Жмурио је.
Вероватно медитира, помислио је док је стајао на средини полуурушене, труле колибе, која је некада била воденица. Да ли да му се обрати, или да га не прекида у медитацији? Странац је отворио очи и главом му показао на џак поред супротног зида, а онда поново зажмурио. Схватио је. Сео је, прекрстио ноге, ослонио се леђима о зид брвнаре, али полако, испитујући да ли је труо. Чекао је. Ухватио се за торбицу, али је одмах одустао. Не би било пристојно да пуши, или да пије ракију. Чекао је. Време се разлило у вечност.
Учитељ је расклопио капке. Погледао је у њега, тачније кроз њега. Такав поглед се не зауставља на људском телу. Пролази кроз.
„У себи носим питање, на које не могу да одговорим.“ – изговорио је механички у правцу учитеља. У мислима га је већ искрено називао Учитељем и осећао је да је то сасвим у реду. Учитељ је пружио своју руку, која је личила на скелет пресвучен кожом, према окрњеној керамичкој шољици, која је стајала на поду поред њега, принео ју је устима и спорим дугим, без икаквог ритма, гутљајем отпио добар део течности из ње. „Трагаш за просветљењем“ – изговорио је учитељ гласом без интонације, тако да није било јасно да ли је то: питање, констатација, или цинични закључак. Онда је дубоко и жустро удахнуо, као да жели да у своја плућа увуче сав ваздух из невелике одаје, а са ваздухом и ненеданог посетиоца. Застао је за тренутак, или можда два и почео полако да враћа ваздух из себе тамо одакле га је узео. Истовремено је грмогласно испустио и ваздух из свог дебелог црева. Поново је зажмурио и није било јасно да ли спава, медитира, или је мртав.
Не зна како, али је схватио да је то све што је учитељ имао да каже. Није схватио да ли је његов продирући поглед, шоља коју би неко други одавно бацио, чај, дубоки удах, или прдеж пут ка просветљењу. Изашао је из воденице и замишљен кренуо другим, заобилазним путем до куће, да да себи времена да, можда, пре него што стигне кући дође до одговора. Глад није осећао, иако је дан већ добро одмакао. Можда жеђ? Изашао је из шуме. Сео на овећи камен на ивици литице. Отворио торбу, полако, са уживањем замотао цигарету. Увукао је узастпоце неколио дугих димова дубоко у плућа, затим је потегао ракију из пљоске. Два, три, четири, пет повезаних окрепљујућих гутљаја. Није се ни загрцнуо, ни закашљао, а камоли прднуо. Само се мало стресао, као да нешто са себе одбацује.
Осврнуо се и погледао низастрану, у долину. Око мале цркве било је много света. „Данас је, вероватно неки празник“ – помислио је. „Можда је и заветина? Изгледа да је цео засеок код цркве. Да сиђем доле и питам шта се дешава? Срамота је што не знам, а то ми је комшијско село, дели нас само брдо.“
Гледао је народ како се комеша око цркве, а као да је чуо и музику. Црква? Никада није размишљао о њој. Она је ту од када зна за себе. И најстарији кажу да је она ту од вајкада, да су и њима тако причали. Биће да је црква ту одувек. Мала, али робусна брвнара, сва од дрвета. Једино је крст на њеном крову од метала и то позлаћеног. Толико чврст и стамен да су се и зраци сунца од њега одбијали.
Драган Поп Драган је рођен 1959. године. Објавио је седам књига поезије. Члан је Друштва књижевника Војводине.
Истакнута слика: http://www.besplatne-slike.net/arhitektura-gradjevine/crkva/slides/stari-krov-crkve.html