Redakcija Милинка Благојевић
Једнога дана не рекавши никоме ништа, једнога дана отићи ћу у Париз…
Често је пјевушио ову пјесму.
Истина, само у себи. Никада наглас.
За њега ти магични стихови нису били само један обичан стих.
Били су нешто као молитва, његова лична амајлија, обећање дато себи као заклетва. Није био сигуран да ли је то уопште стих неке пјесме, музичке нумере или поезија неког пјесника. Све је више био увјерен да је то ипак само реченица једног рјечника за француски. Оног малог џепног који добро дође на путовањима. Јер знао је ту реченицу, тај стих и на француском, али ријетко га је изговарао: Une journée sans rien dire à personne, un jour je vais aller à Paris…
Било како било он је ту реченицу претворио у стих и крио је од злобника. Сматрао је да све речено наглас упола губи своју моћ. Људи црпе све ваше наде, жеље и планове за будућност. И унапријед их руше. Тако је научио да крије од околине своје замисли.
Париз је била његова највећа тајна.
Није знао да ли је то стварно Париз или нешто друго магично и помало романтично што поручује та реченица, стих који је изговарао искључиво у себи, али је знао да мора да је крије јер би у супротном тај Париз био неповратно изгубљен у мору туђих лица.
Једнога дана не рекавши никоме ништа, једнога дана отићи ћу у Париз…
Сваки дан стих је био његова пратиља, увијек је ишао уз основне мисли.
Увијек му је био на памети. Али је научио да ћути.
Не скоро, не некада давно у школским клупама или у вртићу, већ ето баш прије пар дана, можда чак и јуче, није био сигуран.
Вјеровао је тим малим скотовима, тим сламнатим љубазним лицима.
Чудио се онима који се граде од свега, па неће ваљда сами дочекати старост, чудио се увијек а сад им припада.
Самоћа је неминовна, сигурна и једнака свима само је начин на који ћемо је спознати и помирити се с њом различит. Да је био паметнији не би скупо платио ту самоћу.
Помирио би се с њом већ у вртићу кад је мислио да ће му Јован, дјечак дубоких плaвих очију, бити пријатељ до краја живота. А онда се Јован одселио и никада га више није видио.
Никада.
Ако тада није посустао, онда је требао престати вјеровати кад га је учитељица ошамарила пред цијелим разредом тако јако да му је крв потекла из носа и тиме није ништа научио осим да се страховито боји ауторитета и мрзи школу.
Тада је требао да престане да вјерује у људе и њихове добре намјере. Али ни то није помогло. И даље је вјеровао наивно и глупо, а танка је линија. Био је убијеђен да никада неће бити сам. Бити сам, некада је тако страшно звучало а сада самоћа представља благослов.
Мирно поподне када никоме ништа ниси обећао, када нико тога дана не зависи од тебе а ни ти од њега, када никоме ништа ружно ниси рекао, када никоме ништа лијепо ниси рекао, када уопште не причаш и не страхујеш да се твоја прича изврне и окрене против тебе…
Благослов, а шта друго осим благослова.
Јер живот с људима обична је сплетка. Чим их знаш, чим се ухватиш у коштац одмах си им нешто дужан.
Да им кажеш, покажеш, докажеш, да им се прикажеш, да их позовеш да с њима нешто попијеш или поједеш, да им се исповиједиш, да с њима нешто подијелиш…
И тако унедоглед.
Једнога дана не рекавши никоме ништа, једнога дана отићи ћу у Париз…
И све те лекције нису остале у дјетињству. Даље се требао научити кад му је најбољи друг из средње испред носа мазнуо дјевојку, кад му брат за матуру није хтио посудити одијело, кад је отац пио и малтретирао их, кад их је мајка напустила и оставила таквом оцу, кад му је колега смјестио отказ, кад је жена отишла и оставила празан стан.
Требао је четредесет година да утјера у задњицу да схвати благослов самоће.
А да је схватио онда на пијеску са лопатицом у руци да ће Јован отићи и да га никада више неће видјети, играо би се тако безбрижно и трошио би драгоцјено вријеме.
Само на себе. На себе. Не на друге.
Не на Јована, ни на учитељицу, ни на пријатеља из средње…
Не би га дао крадљивцима дана и испијачима сока који је свака кап понаособ блaгослов од Бога. Можда има неких лица која су вриједна да подијели нешто с њима, можда баш тај пут у Париз.
Можда има негдје неко кога још није срео.
Још се мало нада и још мало вјерује. Проклета вјера и проклети људи.
Зависни смо од њих и гдје год да кренеш мораш да их сретнеш и да будеш опрезан. Док купујеш новине мораш да уприличиш себи сусрет тог дана, сусрет са нељубазном продавачицом која умјесто 10 фенинга враћа жваку.
А ја нећу жваку, хоћу 10 фенинга. То ти дају други, увијек нешто што не тражиш и што ти не треба већ оно што је њима лакше и оно што они сматрају да ти је потребно. Увијек нека замјена за оно што ти заиста желиш.
А не треба ми.
Ја хоћу 10 фенинга. Нећу жваку.
Једнога дана не рекавши никоме ништа, једнога дана отићи ћу у Париз…
Мрзио је своје слабости. Нарочито порок припадања.
Увијек кад би осјетио своју самоћу као терет гризла га је савјест као да издаје тај благослов, ту привилегију да живи сам, да располаже собом сам, да своју слободу угледа свако јутро кад отвори очи.
И тако до поновног затварања. До сна. У којем је опет сам.
Никада не сања људе. Нема их чак ни у сновима. Некада би испијајући кафе осјетио на тренутак жељу да је неко поред њега. Не мора да прича. Никада у тим тренуцима слабости нема жељу да неко са њим прича.
Нек ћути. Само да је ту.
Нарочито тешко понекад пала би му кафа коју пије предвече. Она јутарња увијек је добро ишла у самоћи. Новине и самоћа. Али та предвече изискивала је нечије присуство, кад је дан на измаку нешто се свршило, нешто је постигао, па нема никога бар да га погледа са осмијехом разумијевања, потврде или само да кликмне главом. Ах тај осмијех, лажан. Увијек лажан. И то постигнуће дана и тај осмијех нестао би већ кад сунце зађе и кад треба опрати шољице. Ето ту би настао нови конфликт, нова обавеза да ти данас опереш јер је она то учинила јуче и прекјуче.
Људи. Припадање. Обавеза, лажи, откривање, отимање дијела мене.
Једнога дана не рекавши никоме ништа, једнога дана отићи ћу у Париз…
Зашто једнога дана не рекавши никоме ништа не би се спаковао и отишао негдје.
У Париз, или у тосканска села или у обилазак француских виногарада или на Тибет.
Могао бих то, више нема никога ко би ми објашњавао помоћу милион разлога зашто је то блесаво, ризично и на граници праве лудости.
А то би ми рекли сви. И онај Јован из вртића да се сад којим случајем дружи с њим. Покушали би да га разувјере и на крају би успјели.
Умро би а да никада није осјетио кап кише на образу шетајући кроз француске винограде. И какав је то живот.
Увијек вучеш конце са неким другим у пару. Никада твој живот није сасвим твој. Било би лијепо отпутовати с неким, држати га за руку док кап по кап квасе твој образ негдје у Тоскани, на Тибету или у француским виноградима или у Паризу. Можда се баш томе кога је изабрао да путује с њим не би свидјеле те дестинације или не би могао добити годишњи одмор у јесен, баш у то годишње доба када он жели да посјети та мјеста.
Кад пада киша и људи постају сиве мрље.
Најбоље ипак путовати сам, баш овако као што је он једног јутра отпутовао.
Са њим је била: једна карирана кошуља комада један, у плавим нијансама, заврнутих рукава;
једне излизане фармерице, комада један, заврнутих ногавица;
једне јучерашње новине купљене од нељубазне продавачице у киоску испред његове зграде, комада један;
једна жвака у џепу добијена као кусур умјесто десет фенинга, комада један;
један стих чуван годинама на српском а понекад и на француском, комада један; један он, пресвучен самоћом као сива мрља на киши комада један.
Једнога дана не рекавши никоме ништа, једнога дана отићи ћу у Париз…
Une journée sans rien dire à personne, un jour je vais aller à Paris…
Миланка Благојевић, рођена у Бањалуци (БиХ) 16. 09. 1982. године.
Дипломирала на Филолошком факултету у Бањалуци, на одсјеку за српски језик и књижевност.
Пише кратке приче, поезију и драмске текстове.
Радове објављивала у књижевним часописима (Путеви – Бањалука, Духовна конекција – Сарајево, Албум – Сарајево, Васељена – Бањалука, интернет часопис Афирматор, збирка кратких прича издавачке куће Алма из Београда, Писаније из Врања и сл.).
За кратке приче два пута награђивана: друга награда Mеђународног фестивала поезије и кратке приче Војислав Деспотов и трећа награда Mеђународног конкурса поезије и кратке приче Магда Симин а прича Заборав добила је високу оцјену жирија конкурса Милован Видаковић у Будимпешти.
Живи и ради у Босанском Шамцу.
