Redakcija Imam ovdje jednog jako dobrog poznanika, skoro prijatelja, Fahrudina Fahru iz Fojnice. On radi u jednoj velikoj fabrici. Smjena za smjenom, pa kako ga zapadne. Ima suprugu Selmu koja pravi najbolju krumpirušu na svijetu i to uvijek od, kao svila majstorski razvijene jufke.
Imao Fahro, tri mala papagaje i desetak uvijek zapjevanih kanarinaca. Jednog popodneva njegov sin Mevludin uzeo kafez s papagajima da ih pred kućom pokaže svojim drugovima iz komšiluka. Potrefilo se da je neki od tih dječaka neoprezno sasvim malo otškrinuo vratašca na kafezu, i utom, iz kafeza kao tane izleti mužjak, pravi šareni ljepotan. Ostadoše dvije ženkice. To se desilo poslije podne, baš u vakat kad je Fahro trebao doći iz fabrike. Helem kad je došao dočeka ga kuknjava uplakanog sina.
– Jooj Babo! Pomaži! Papagaj utek’o, eno ga viđaj na vrhu onog drveta ispred komšijine kuće.
Donosio Fahro dugačke lotre i pentljao se i pentljao nebi li kako uhvatio bjegunca.
Ma, nema šanse. Noć se spušta, a Fahro ganja kanarinca kojem je sve to uskoro dosadilo, pa prhnu i nestade u gustoj krošnji jednog drugog drveta. Više ga nisu ni mogli vidjetii. Jedva Fahro umiri sina i da ga zavara i utješi ostavi pred kućom jedan oveći kafez na kojem ostavi otvorena vratašca sve se nadajući da će se bjegunac smilovati i sutra gladan vratiti.
Ujutro provjeriše, a kafez prazan. Bilo im je jasno da se bjegunac odlučio ostati na slobodi. Potraga je nastavljena ujutro, a pomagao sam i ja jer sam se potrefio da mi Fahro na kolima promijeni ulje i filter. Sva je, međutim, bilo bez uspjeha.
Mevludin je pao u pravu depresiju, samo je plakao, nije htio da jede, čak je najavio da neće da ide u školu. Svi su ga tješili, a tu se nađoh i ja. Govorio sam mu da je njegov šareni pernati ljubinac našao neku svoju papagajsku raj, a na to se Mevludin prvi put malo nasmijao. Objašnjvao sam mu da je to bio stjecaj okolnosti i neopreza njegovih drugova od kojih je jedan otškrinuo vrata od kafeza, te njegovog neopreza što im je dao kafez sa papagajima da ih posmatraju. Dodao sam da nije svako zlo za zlo, te da će iz te njegove “nesreće” možda proizaći i neka nafaka. Mevludin je taj dan ostao djelomično utješen.
Od tog događaja je prošlo desetak dana. Jednog dana Fahro se sav slomljen vratio iz fabrike, preumoran i gladan k’o kurjak. U toku radnog vremena je najavio Selmi da je taj dan bio plaho uzbegenis’o najveću tepsiju krumpiruše i veliku času hladnog grčkog jogurta, plus dva očišćena struka mladog luka s malo soli na sahančiću.
Ispružio se na ležaljku u hladovini ispred kuće. Željno je čekao da Selma donese tepsiju krumpiruše, jogurt i mladi luk. Uto ga umor potpuno ophrva i on zadrijema. Odjednom ga iz polusna probudi glasan pozdrav na jasnom engleskom, bez ikakvog akcenta.
– How are you?
– What are you doing?
Kasnije mi je Fahro rekao da je u tom momentu pomislio da je tu blizu njega jedna komšinica Engleskinja i da mu se ona obraća. Glas mu se učinio baš kao njen.
Hitro je skočio da ne daj Bože ne odvrati pozdrav komšinicu iz poze izležavanja. Međutim, pred kućom nije bilo nikog. Začuđen pođe da se ponovo ispruži, a utom Selma iznese tacnu sa ručkom i ode ponovo u kuću.
Fahro otkinuo komad vruče krompiruše i poče puhati da ga malo ohladi, da ne sprži ždrijelo. kad ponovo ću:
– Hello, how are you?
– What are you doing?
Skoči, kao da ga je neko bocn’o iglom u donji dio leđa, očekujući da će konačno ugledati komšinicu, stariju Engleskinju, ali opet nikog nije bilo u blizini. Zbunjen, pomisli da je preumoran i da mu se od kroničnog umora počinje pričinjavati, odnosno da ima akustičke halucinacije. Nije se uspio ponovo spustiti za sofru kad opet zaću:
– Hello, how are you?
– Hi! Hi, what are you doing?
Kad je mahinalno podigao oči prema olucima na strehi krova ugleda velikog sivog papagaja koji je imao ružičasti vrat, prsa i perje oko nogu. Stajao je skakučući na oluku ponosno raširenih krila. Gledao je radoznalo u Fahru žmirkajući okruglim inteligentnim okicama.
Kad je opet ponovio pozdrav: ”Hello, how are you? What are you doing?” Fahro se polako, mic po mic, otšuljao i dohvatio velike lotre koje su na sreću stajale prislonjene pored ulaznih vrata. Vratio se, postavio lotre tačno ispod tačke gdje se raširenih krila ljuljuškao veliki lijepi papagaj Galah očigledno željan nekog verbalnog kontakta. Fahro se polako počeo uspinjati uz lotre namjeravajući ga ščapati golim rukam. No, nonšalantni papagaj jednostavno odgegucka u lijevu stranu i udalji se metar-dva. Fahro hitro prenese lotre i poče se uspinjati da ga ščapa, no, mudra ptica se izmaknu na čošak kuće gdje se sastavljaju dva oluka. Fahro ponovo prenese lotre i ponovo se poče penjati, ali ovaj put papagaj se ne izmače, već zaklepeta krilima i ”aterira” u obližnji žbun koji se nalazio upravo iz limenu ogradu. Fahro se zamalo skotrlja niz lotre i povika: “Mevludine… Mevludine, brž’ bolje mi donesi onu mrežu za ribolov. Ha’de poleti… brzo!
– Saću ja babo! Eto me. Letim, babo!
– Poleti l’jenštino!
– Evo je babooo!
Kasnijom detaljnom rekonstrukcijom te akcije hvatanja velikog papagaja utvrđeno je da je Mevludin hitro donio onu mrežu sa dugačkom drškom; mrežu koja se koristi u ribolovu da se u čamac izvad riba ulovljena na udicu u momentu kad je ribar dovuče do ruba čamca. U danom slučaju je trebala poslužiti da se uhvati papagaj koji se, sav očajan i izbezumljen zapetljavao i sve više zapetljavao u gustom žbunu.
Hop – klop!
Ujagmi ga Fahro veoma spretno, a papagaj se tek tada potpuno zapetlja u okanca mreže. Mevludin je već pripremio i otvorio vratanca jednog većeg kafeza da bude spreman za privremeni zatvor za dolutalog pernatog gosta.
U tom momentu Fahro napravi veliku grešku, jer poče golim rukama otpetljavati kandže iz okica mreže. U tim momentima papagaj poče, ne samo da ga ujeda, već da mu golemim snažnim kljunom poput oštrih kliješta kida komadiće mesa. Fahro je vriskao, ali “ukoljicu” nije ispuštao iz šaka.
Kad je Selma vidjela što se dešava nazvala me je, sva u panici, objašavajući dramatično kako neki golemi papagaj otkida prste na Fahrinim rukama. Skočio sam u auto i u roku desetak minuta sam bio na krvavom “bojištu”. Vrišti papagaj sav očajan, perje leti okolo, ali se ne namjerava predate. Brzo sam izvadio par debelih kožnih rukavica koje se, na sreću nađoše u autu. Selma je iz kuće donijela jednu dekicu koju Mevludin spretno nabaci na zapetljanog papagaje i on se zakratko malo utiša, pa opet poče ispuštati neke neartikulisane riječi od kojih raspoznah samo “fuck off you bloody bastard!”
Fahro će: Unakazio mi je ruke i moj Nadane bilesi je razbojnik pojeo otkinute komadiće mesa sa mojih ruku.
Ispruži obje ruke. Krv je curila iz golemih rana. Selma donese tekući Povidon iz kućne poteke i Fahro odmah preli svaku ranu dezinfensom i dosta snažnim baktericidom betadinom koji je glavni ingredijent Povidona. Premda je krv manje curila iz gazom umotanih rana, ja Fahru natjerah da sjednemo u auto i pravac hitna pomoć.
Tamo su mu najprije temeljito očistili rane, a onda mu udariše injekciju sa tetanus vakcinom koju Fahro nikad ranije nije dobio, i nisu mu dali da izađe dok nije dobio tu vakcinu, a jedan stariji doktor mu je, uz mene kao zabrinutog prevoditelja, objasnio da su u stručnoj medicinskoj literaturi odavno opisani slučajevi pojave tetanusa nakon ujeda raznih ptica, pa i papagaje.
Kad smo se vratili, papagaje bio zatvoren u velikom kafezu preko kojeg je Selma prebacila jedan stari čaršaf. Nije se više derao, već je poluglasno “govorio”: ”Čiko, čiko, madre mia!”
Fahro i ja skontasmo da je to odrasli, možda i dosta stari pripitomljeni papagaj koji se zaputio u “avanturu” i umakao svom vlasniku.
Fahro je dugo gledao slike i oglase u lokalnom e-oglasniku vrebajući hoće li se javiti čovjek ili osoba koja je vlasnik prelijepog papagaja. No, ne uspjede naći vlasnika. Tako papagaj postade član Fahrine familije. Dobio je ima Čiko, jer je uvijek predvečer, kad mu je kafez već bio prekriven čaršafom, znao glasnije šaputati: “Čiko… čiko… čiko”, a onda je često nešto tiho, ali nama svima čujno, nešto brbljao i brbljao. Jedne večeri sam kafezu primakao desno uho, na koje bolje čujem i razaznao sam: “Ave Maria, gratia plena, Dominus tecum. Benedicta tu in mulieribus, et benedictus fructus ventris tui, Iesus.”
Tko ne vjeruje, neka ne vjeruje! U nekoliko navrata smo pažljivo slušali i zaista smo shvatili da Čiko izgovara večernju molitvu.
Fahro mu je odmah dodado nadimke “Vlaški krvolok i četnik ”, a sve zagledajući vidne udubljene ožiljke zauvijek ostale iz “boja” sa Čikom.
Kasnije je Čiko brzo naučio dosta riječi, posebno slušajući Selmu koja je često glasno dozivala djecu da uđu u kuću. Nisu prošla ni dva mjesecaa Čiko je prosto urlikao: “Mevludineeee… Lamijaaaa! U Kuću!”
Mene je zavolio jer je znao da ću mu češkati krila i leđa. I zaista, čim bi se ja pojavi kod Fahre Čiko bi se u kafezu “naštelio” tako da je prislonio leđa na rešetke kafeza i čekao je da ga češkam, pri čemu je mumljao nešto nerazumljivo, baš kao kad mačka prede kad je mazite.
Mevludin i Lamija idu u školu, Selma i Fahro su prezaposleni, što u kući, što u fabrici. Niko nema vremena za Čika koji ih je svojom vriskom sve po imenima dozivao da na njega obrate pažnju. Fahro mu je znao metnuti neke teže metalne klipne na krila, da ne odleti i onda ga je znao puštati da hoda po travi, a Čiko je samo i jedino za njim gegucka, a kad bi Fahro zalegao pod auto kakvog prijatelja ili poznanika da ispusti ulje, Čiko mu se stalno vrtio oko glave i nešto mu je šaputao na uho. Šta je šaputao? Zaista ne znam, jer za to nisam Fahru pitao. Uglavnom, bilo je jasno da je Čiko Fahri “halalio” sav onaj stres prilikom ganjanja po oluku i kasnijeg krvavog “boja njih dvojice.
Zaista je i Fahro “halalio” Čiku, ali su ga na “boj” ostali potsjećati vidljivi ožiljci po obje ruke.
Pošto su svi u familiji bili zaposleni svojim obavezama, a djeca k’o djeca, sve brzo izgustiraju, pa i papagaja. Svi se o sebi zabavili, a na Čika zaboravili i ostavljali ga po cijeli dan samog. Pao je bio u neku čudnu depresiju. Rijetko se više oglašavao, a počeo je sam sebi katilski trgati perje, prvo z repa, a onda i iz krila.
Tada se Fahro osevapio pa je rekao: “Nadane, vodimo ga doktoru specijalisti!”, i dao mi je u zadatak da nađem veterinara koji se dobro razumije u taj tip papagaja. Uspjeo sam se dokopati telefonskog broja jednog starog, već penzionisanog veterinara koji živi na periferiji Pertha.
Najavismo se i čovjek nam zakaza Čikov pregled. Brzo ga je pregledo i rekao da se radi o veoma starom papagaju soja Galah, a takvi papagaji žive i po 80 godina, a reče da je u Zapadnoj Australiji imao “pacijenta” Galah papagaja koji je morao biti stariji od 100 godina, jer ga je njemu na pregled donio jedan bračni par starčadi, gospođa je bila stara “samo” 85, skoro 90 godina, a on j bio star 98 godina. Taj dugovječni par je davno proslavio 70 godina bračnog “staža”, a svog ljubimca papagaja su dobili kao poklon za vjenčanje i to kao već odraslog mužjaka.
Za Čika je rekao da je star najmanje 50 godina. Rekao je Fahri da će ptica biti sve depesivija i depresivnija, ako joj se ne priušti veća pažnja. Rekao je: “Ako vi gospodine, a ni vaša obitelj, ne možete obezbjediti veliku pažnju ovoj nesretnoj ptici, nemojte je patiti i prodajte je nekome.”
Fahro gleda u mene pa veli: “Hoš ti Čika?”
-Bolan ne bio i ja sam prezauzet, kao i moja žena. Upitaj doktora im li koga da bi udomio Čika zajedno sa velikim lijepim kafezom.
Veterinar reče: “Ovo je rasan mužjak, popravit će se uz punu pažnju. Mislim da možete najviše dobiti petstotinjak dolara.”
Fahro mu reče: “Ma ne želim ga prodati. Imate li nekoga ko bi ga usvojio?”
Stari veterinar se osmjehnu i odvrati: “Pokušat ću sve da ga usrećimo, ali da i nekog drugog usrećimo. Potražio bih neku ženu kao buduću vlasnicu, a lako može biti vjernica koja će voliti ljubimca koji se moli sa Ave Maria, gratia plena… što je očit znak da je ranija vlasnica bila ženska osoba koja se uvečer molila sa Ave Maria, gratia plena… (muškarci se manje mole) i on je naučio molitvu i kako rekoste izgovarao ju je samo uvečer, kako je kao mlad naučio i zapamtio, a ova pametna ptica osjeti da je večer, odnosno vrijeme za molitvu. Pojma vi nemate koliko je pametna ova ptica. Sve može naučiti ako je mladu pripitomite.
Kasnije je javio da je neka sredovječna žena “usvojila “ Čika. Ostavila je adresu i telefonski broj, a stanuje tridesetak kilometara od Fahrine kuće.
Jednog dana Fahro mi reče da je usnio Čika i da se u sred noći probudio sa suzama u očima, te da bi volio da ga još jednom vidi. Savjest mu je proradila.
Javili smo se toj ženi, a ona kaže: “Nemam ja sada para, sačekajte da dobijem plaću!” Mislila je valjda da će Fahro naknadno tražiti nešto para za Čika, a to njemu nije bilo ni u primisli.
Sjeli smo u auto i za dvadesetak minuta smo bili na datoj adresi. Gospođa nas je lijepo primila, ponudila nas čajem, na čemu smo se najpristojnije zahvalili. Povela nas je u vrt. Fahro je odmah “skužio” Čika kako šeta po travi. Nova vlasnica se sagela i bez problema ili kakvog otpora ga je ubacila u njegov kafez.
Fahro se primakao rešetkama kafeza i sve gleda Čika, a on ni mukajat, ignoriše ga, ali kad je ugledao mene odmah je priljubio leđa i rep na rešetke i ja ga počeh nježno češkati, a on sve “prede” od dragosti
Kad smo se nakon desetak minuta spremali da krenemo nazad Čiko se odjednom okrenu pa lijevim okom zapilji u Fahru. Kad smo izlazili na vrata Čiko se oglasi krišteći: “ Lamijaaaa… Mevludine … brzo u kuću!”
Fahro problijedi, a onako osjetljivom oči mu se napuniše suzama i ponudi toj ženi pet stotina dolara da ponese Čika nazad svojoj kući, ali ga ona odbi kazavši mu: “On je sada svo moje društvo, volim ga, izgleda da i on mene voli ili će me brzo zavoljeti, dođite kad god hoćete da ga vidite, samo se unaprijed najavite.”
Spuštala se večer. Sjeli smo u auto. Fahro je vozio. Odjednom stade na jedan parking i veli: “Nadane hajde molim te ti vozi, ja ne mogu od suza u očima, bojim se da se ne sudarimo!”
Prihvatih se volana i uskoro smo bili kod njegove kuća. Rastadosmo se u mukloj tišini.
I dan danas se kajem što ja nisam uzeo Čika za “jarana” i veselog sudruga, posebno u momentima usamljenost, stanja koje je ovdje veoma česta.
U Australiji, a pogotovo u pustoj Zapadnoj Australiji ljudi postaju sve usamljeniji i usamljeniji. I depresivniji!
