Osman Kurpejović: Prelazak Srpske vojske preko Žlijeba i Rožaja u toku povlačenja za Albaniju

Krajem septembra 1915. godine austro – ugarska vojska je počela dugo pripremanu i dobro osmišljenu ofanzivu na Srbiju sa ciljem da je što prije pokori, kako bi, s obzirom na situaciju na drugim frontovima u borbama sa silama Antante, uspjela da se moravsko – vardarskom dolinom neposredno poveže sa turskim frontom.[1]

Srpska Vrhovna komanda naredila je povlačenje svoje vojske u pravcu Kosova i Metohije, misleći u početku da na tome terenu, na terenu stare Raške i sjevernih djelova Crne Gore, vodi odlučnu bitku. U tome smislu bio je napravljen i specijalni plan sa crnogorskom vladom i vrhovnom komandom.[2] Vrhovna komanda srpske vojske i Vlada su, procijenivši da je zbog izostanka savezničke pomoći, utroška zaliha municije i hrane i prepolovljenog brojčanog sastava u operativnim jedinicama veoma rizično primiti odsudnu bitku na Kosovu, kako se ranije mislilo, pa su odlučile  da povuku trupe preko Albanije i Crne Gore na Jadransko primorje, gde su očekivali prihvat i pomoć saveznika, koja im je bila obećana. (25. novembra, odluku potpisao vojvoda Radomir Putnik) Srpska vojska će se povlačiti u tri pravca. Jedan od pravaca je bio: Peć – Rugova – Velika – Andrijevica i dalje; odnosno: Peć – Žlijeb – Rožaje – Berane – Andrijevica  i dalje.

Operacija povlačenja srpske vojske, poznata kao Golgota Srbije praćena je velikim stradanjima i gubicima ljudstva. Nešto više od 110.000 vojnika i oficira je krajem decembra 1915. dospjelo do albanske obale.[3]

U Peći i oko Peći, nekoliko stotina hiljada vojnika i izbjeglica čekalo je da se dobije komanda za pokret. Pokret u neizvjesnost. Niko nije znao šta ga čeka u tim gore brdima Crne Gore i Albanije. Jedno jedino pitanje im se vrtelo u glavi: Da li ćemo se ikad vratiti? U predahu pisali su posljednja pisma svojim najmilijim. Ovo je pismo srpskog ratnika Josifa Dimića iz Crne Trave, pisano 1915. godine u Peći pred povlačenje srpske vojske preko Rožaja za Albaniju:

 

Zdravo male,[4]

Evo dojde vreme da vam se javim  da sam zdrav i živ, iako se gine svaku čas ko da smo se orodili sa smrt. Mene nije ič stra od smrt, ti znaš male da mi je ovo četvrti rat kako ratujem za ovu mučenu Srbiju. Ali da ti pravo kažem male, ponekad me stra uvati od smrt kad pomislim na vas, na dečicu, a ja sam male  sin jedinac, pa ako se živ ne vrnem nema kuj da ve rani i ako znam da vi i sag trpite paklene muke, pa ne znam kome je poteško. Ko da smo mi Srbi u boga sas kamenje gađali.

Mi smo sag na naše Kosovo, vikaju će se povlačimo preko nekakvu pustu Albaniju pa se sag malko odmaramo pred grad Peć, zbiramo dušu pa da pojdemo preko taj pustinjak. Male vodi račun od dečicu, slušajte Stojanču mojega, on je muško. Simku moju moje prvo radovanje da odariš, a Jakov je još malečak.  Ako se živ ne vrnem kazujte mu kude sam ostavil koske. Nije mi mnogo žal za mene, ostavil sam se na ove švapske ale malko im sve i njina zemlja pa oće i našu da ni uzmu.

Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo ke krvi do kolena, ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi. Ali švapske ale su ale bile i ostale pa se povrnuše. Ko pceta su, koliko gi tepamo a oni ko da izviru iz zemlju. Ama male ponovo mi nešto gori ispod grudi ovoj dokle vi pišem čini mi se neću živ da dojdem. Ma neje mene stra za život nego stra me što ću ostavim onaj pilišta sama, još su nejaka za život. Kad dojde jesen koje od ranu priberite, iskopajte rupu pa krite, nemoj na onija bugarski zlikovci da davate. Male tebe li da učim, ti znaš kako se toj raboti, ovaj nam je četvrti rat, naučili smo da se povratimo u rat ko kuče u korito.

Pisal bi još puno ali sve vikaju iz komandu da se spremamo da pojdemo preko onaj pustinjak, ama neje mene stra od njega nego stalno mislim na vas male i na dečicu. Kako pomislim na moja pilišta počne da mi gori nešto ispod grudi i predskazuje mi neku golemu nesreću, pogolemu za mene i od ovuj nesreću. Sag male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojeg Stojanču, moju Simkicu i nejakog Jakova koji pobeže od mene kad pojdo u rat. Ti mi male tag dade blagoslov kad pojdo u rat koji me je čuval od metak ama nešto mi gori ispod grudi ko da je živi žar rasipan u grudi. Mene nije žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput sam ostavil mene i vas. Pa i neka gori pod grudi, ali žal me za dečicu.

Beskrajne kolone vojnika i izbjeglica kretale su su tih dana od Peći prema Žlijebu. Kako je to izgledalo najbolje pokazuje ovaj opis kolone jednog od učesnika tog marša: „I put, i širok pojas oko njega desno i levo, prekriljeni svetom, tako raznolikim, da se šareniji skup ne može zamisliti: vojska svih vrsta i svih uniformi, visko državni činiovnici, i činovnička raja, truli bogataši i ubita sirotinja, starci i deca nošena na rukama ili u kotaricama na samaru, nežne gospotske devojke kojima su do skora tuđe ruke i hleb sekle, đaci, policijski činovnici, šeširi, šubare crnogorske kapice, bele marame, šajkače, vunene marame raznih boja i šta ti se još u toj ponovo oživeloj galami nije moglo videti.“[5]

U istom stroju, pored srpskog vojnika, srpskog seljaka, bilo je i dosta predstavnika tadašnje srpske intelegencije: književnik Milutin Bojić, autor čuvene „Plave grobnice“, profesor na Beogradskom univerzitetu dr Pejović Tadija, slikari: Eškerović Vasa, Milan Milovanović; Kosta Milićević,  Dragoljub Pavlović, i dr. Ovi slikari imali su zvanje ratnog slikara.[6]

Jedna od najtežih etapa na tom putu bila je, bez sumnje, dionica preko Žlijeba. Univezitetski profesor Tadija Pejović, koji je bio u koloni, zapisao je: Pri prolazu kroz planinu Žljeb, vidi se samo nebo kroz granje pokriveno snegom i duboki ambisi. Ko se oklizne ode u ambis i tu ostane. Svuda usput nailazimo na naše mrtve vojnike, gole i opljačkane i zatrpane snegom. [7]

Teške trenutke prilikom prelaska preko surovog Žlijeba i kroz Rožaje, s kraja 1915. godine, opisali su mnogi učesnici tog pohoda: Bojić Milutin: Srbija u povlačenju, objavljeno u Srpskom narodnom kalendaru „Danica“, Beograd, 1999; Vukosavljević Teodosije: Povlačenje srpske vojske 1915. i 1916. godine u sećanjima i dnevnicima čačanskih ratnika, objavljeno u „Čačanskom zborniku“, Čačak, 1999.; Đurić Aleksandar: Od Kosova do Krfa,. na Žljebu, objevljeno u knjizi „Preko Albanije“, Beograd, 1988.; Nedić S.: Početak velikog marša, objavljeno u časopisu „Venac“, Beograd, 1920.; Nikolajević J. Milivoj: Invazija Srbije i odstupanje preko Arbanije (oktobra 1915. – januara 1916.), objavljeno u „Ratniku“ Beograd, 1921; Žujić N. Mladen: Iz našeg povlačenja, objavljeno u listu „Srpsko Kosovo“, Kosovska Mitrovica, 1925.; kao i u knjigama: Kroz Albaniju, Beograd, 1968; Bogdanović Đ.: Povlačenje srpske vojske ka primoriju i osnivanje „Intendanske baze“ u Draču i Skadru, Zagreb, 1927.; Anđelić Lj. i Brković J.: Mojkovačka vrata, Cetinje, 1966; Ašanin Mijajlo: I tada rekoše: Neće proći, Mojkovac, 1988; Pejović Tadija: Moji doživljaji i uspomene 1892-1919., Beograd, 1978.; Prodanović Milutin: Ratni dnevnik 1914 – 1918., Gornji Milanovac, 1994. i mnoge druge.

U toku povlačenja kroz Crnu Goru i Albaniju, srpska vojska je boravila na teritoriji Rožaja oko 16 dana. Prva jedinice koje su krenule iz Peći prema Rožajama bila je Drinska divizija II poziva (25. novembar 1915.), koja je imala naređenje da, kao predhodnica drugim jedinicama, obezbijedi  siguran prelaz preko Žlijeba i Rožaja.[8] Prema izvještaju  francuskog pukovnika Furnijea, (7. decembar 1915.), koji je pratio čitavo povlačenje srpske vojske sve do Albanije, dvije divizije Prve armije nalaze se još u oblasti Rožaja i osiguravaju odstupnicu Trećoj armiji.[9]

Posljednje jedinice srpske vojske koje su napustile Rožaje, 9. i 10. decembra 1915. godine,  bila je Drinska divizija I poziva. „Ono što je ostalo od komore, posle uništenja po naredbi komandanta III armije, produžilo je ka Rožaju. Zaštitnica Drinske divizije I poziva na pravcu Peć – Rožaj, sutra se povlači sa Žljeba ka Rožaju i otići će u sastav svoje divizije.“[10]

 

Prilozi:

 

25. NOVEMBAR

 

Naređenje Vrhovne Komande

 

Obr 24942

Naređenje Vrhovne komande svim komandantima armija

S obzirom na sadašnju situaciju dalje povlačenje dalje povlačenje naše vojske mora se izvršiti kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko more, a na liniju: Drač – Skadar, ostavljajući potreban deo snage za stvaranje pravca, koji od Peći, Đakovice, Prizrena, Debra i Struge vode kroz Crnu Goru i severnu Albaniju vode na Jadransko more.

Na ovoj liniji naša vojska ima da se reorganizuje, snadbe hranom, odelom, obućom, oružijem i municijom, kao i svima ostalim materijalnim potrebama.

Dalja naša akcija zavisiće od stanja naše vojske, kao i od opšte političke i vojničke situacije kod naših saveznika.

Za izvršenje ovog naređujem:

1) I, II i III armija i Odbrana Beograda povlače se pravcem, Peć – Andijevica  – Podgorica  – Skadar, i to:

1. a) II armija putem Peć – Rugovo – Velika – Andrijevica i dalje.
2. b) III armija i Odbrana Beograda putem: Peć – Rožaj – Berane – Andrijevica i dalje.

Ako pravac preko Rožaja i Berana bude ugrožen i onemogućen, onda će se povlačenje sviju trupa izvesti putem: Peć – Rugovo – Velika – Andrijevica i dalje; Peć – Plav – Gusinje, rijekom Cijevnom – Tuzi – Skadar. Red povlačenja II i III armije Odbrane Beograda regulisaće komandant II armije.

2) I armija povlači se pravcem: Peć – Rožaj – Berane – Andrijevica. U početku zatvara pravce koji od neprijatelja vode ka Rožaju i Beranama i tu ostaje dotle, dokle se III i II armija i Odbrana Beograda ne izvuku do Andrijevice.

Posle ovoga povlači se ka Andrijevici, tu ostaje i zatvara pravce koji od Berana i Peći vode za Andrijevicu i Podgoricu.

Komunikaciska linija: Andrijevica – Podgorica – Skadar.

Magacin hrane: Andrijevica, Podgorica.

3) Komanda trupa Novih oblasti povlači se pravcem: Đakovica – Vezirov most i Prizren – Ljum Kula – Spas  – Fleti – Puka ka Skadru i Lješu.

………………….

………………….

4) Timočka vojska povlači se pod zaštitom trupa Nove oblasti pravcem: Prizren – Ljum Kula – Piškopeja – Debar.

………………….

………………….

5) ……………..

………………….

………………….

6) Za sada koristiti telegrafsku vezu:

1. a) Peć – Andrijevica – Podgorica – Skadar
2. b) Skadar – Lješ – Drač – Elbasan – Struga – Bitolj i
3. c) Prizren – Ljum Kula – Debar – Bitolj

Dok se ne podigne telefonska veza sa Pukom i Nerfušom komandant trupa Novih Oblasti vezaće se relejima za Lješ odnosno Skadar.

7) Naređeno je da se organizuju prihvatni centrii hrane u Andrijevici, Podgorici, Puki i Elbasanu, tako da čim trupe izbiju iz planina tu se mogu prihvatiti hranom.

8) Komandant I, II i III armije i Odbrane Beograda pokušaće provući što veći broj poljske artiljerije i komorskih kola pravcem: Peć – Rožaj – Berane – Andrijevica za Podgoricu i Skadar. Ovim su pravcem Crnogorci provlačili poljsku  artiljeriju, koju smo im mi davali.

Što se od poljske i teške artiljerije ne može dalje vući postupiti ovako:

Sve topove zakopati tajno na kakvo mesto, a zatvarače i nišanske sprave poneti sa sobom. Ova mesta pribiležiti i upamtiti. Svu zaprgu povesti sobom i nju koristiti za nošenje furaži. Gde se komorska kola ne mogu vući, onda pokušati te od njih obrazovati dvokolice i njih vući sa sobom; a gde se ni ovo ne može onda povesti volove sa jarmovima, a kola uništiti.

9) Pri prolazu kroz Crnu Goru i Albaniju po svaku cenu sprečiti pljačku i nered, te time otkloniti neprijatnost savezničkoj Crnoj Gori i sprečiti moguću pobunu Arnauta.

10) Štab Vrhovne Komande kreće se 26. ov. mca. u 9 časova za Skadar, pravcem: Ljum Kula – Spas – Puka – Skadar,  gde stiže 30. ov. mca.

 

(Veliki rat Srbije  za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. knj. 13. 1915. godina. Treći period, Opšte odstupanje srpske vojske. III faza – odstupanje na Jadransko prinorije.  Beograd, 1927. str. 72 – 74)

 

OBr. 24971 u 23 časa

 

Komandantima operativnih jedinica

 

„Nastao je trenutak, kada se sticajem prilika moramo povlačiti kroz Crnu Goru  i Albaniju. Kod naše vojske su moral i disciplina a vera u spas Otadžbine izgubljena. Stanje vojske je u opšte nepovoljno.Bojati se da sada pri povlačenju kroz Albaniju i Crnu Goru na Jadransko Primorije ne nastupi još veća klonulost i rasulo kod trupa, kao i rasturanje i predavanje neprijatelju u većim razmerama. Da se nebi do ovoga došlo potrebno je, da se vojnicima objasni cilj ovog našega povlačenja i da se oni ubede o njegovoj potrebi. Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sasvim napustili, i onda ne bi imao ko da vodi o nama računa, da nas snadbeva novcem, oružijem i svim potrebama, niti da zastupa naše interese. Mi bi bili sasvim izgubljeni. Jedini je spas iz ove teške situacije, povlačenje na Jadransko Primorije. Tu će se naša vojska reorganizovati, snadbeti hranom, oružijem, municijom, odelom i svim ostalim potrebama koje nam šalju naši saveznici, te ćemo opet predstavljati jednu činjenicu, sa kojom će naši saveznici morati računati. Država nije izgubila svoje biće, ona i dalje postoji, i ako na tuđem zemljištu, dokle god je tu vladalac, vlada i vojska, pa ma kolika njena jačina bila. Gotovost saveznika, da nas do kraja izdrže i neiscrpna njihova snaga na kraju će slomiti zajedničkog neprijatelja, a naša će Otadžbina opet biti slobodna i uvećana. Ubedite sve, da je ovo povlačenje državna potreba, spas države, i da je u ovim teškim danima naš spas u istrajnosti, strpljenju i krajnom požrtvovanju sviju nas, sa verom  u konačan uspeh naših saveznika i da s toga treba istrajati do kraja.“

(Veliki rat Srbije  za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. knj. 13. 1915. godina. Treći period, Opšte odstupanje srpske vojske. III faza – odstupanje na Jadransko prinorije.  Beograd, 1927. str. 75)

 

29. NOVEMBAR

 

Sednica komandanata I, II, III armije i Beogradske odbrane održane 29. novembra između 8 i 12 časova u Peći

 

ZAPISNIK

Sednice održane 29. novembra u Peći 1915. godine odnosno donošenje odluke šta trba preduzeti, prema postojećoj situaciji.

Prisutni:

 

Komandant II armije vojvoda Stepa Stepanović

Komandant I armije vojvoda Živojin Mišić

Komandant Odbrane Beograda đeneral Mihaili Živković

Komandan III armije đeneral Pavle Jurišić Šturm

Begstvo vojnika u masama; oskudica hrane i furaži, i nemogućnost da se ista nabavi i trupama doturi; teške komunikacije; velika hladnoća; pocepanost odela i obuće; krajna iznurenost ljudstva i stoke usled neprekidnih boraba i pokreta; nemanje nikakve hrane na pravcima određenim za povlačenje, što potvrđuje izveštaj Pov. D.Br. 1908 od 29. ovog meseca našeg delegata pukovnika Pešića sa Cetinja, da se na putu kroz Crnu Goru neće gotovo ništa od hrane naći; nemanje nikakve veze sa Vrhovnom Komandom, da bi se njoj situacija mogla predstaviti, ugroženost pravca preko Rožaja od pobunjenih Arnauta, sve su to uzroci koji su stvorili očajno stanje u vojsci.

To je prinudilo komandante armija da se sastanu i da donesu ovu odluku:

1) Da pod zaštitom zaštitnica, koji imaju ostati na sadanjim položajima, armije otpočinju sutra 30. ov. mes. Povlačenje na desnu obalu Istoka i Drima i to: I armija da se grupiše kod Rožaja; Odbrana Beograda na odsku od Vrela do Belog Drima istočno od sela Starog Durana; III armija od Belog Drima do sela Petrića na levoj obali Pećke Bistrice i II armija od sela Petrića do sela Lugadža, te da se dobije vremena za izvlačenje najpotrebnijeg materijala određenim pravcima.

2) Da se artiljerije i komore zadrže i upute pravcima za povlačenje samo: po jedna poljska baterija sa jednom karom na svaku diviziju, a svi sposobni konji i volovi da se upotrebe za ishranu odnosno za nošenje tereta.

Konji da budu pretovareni u tovarne za nošenje hrane, municije i ostalih potreba, na konjima poneti pripor i tegleći i jahaći. Sav ostali materijal: topove, kare i municiju uništiti zakopavanjen ili demoliranjem, a zatvarače i nišanske sprave da se ponesu.

Kola da se spale; ustrojavanje dvokolica da se obustavi; čitavi pokrivači da se upotrebe za pokrivanje stoke. Baterije koje će biti na poslednjim položajima, kad dobiju naređenje za povlačenje, uništiti. Sva stoka koja se zadrži da se sa poslugom odmah upućuje određenim pravcima za povlačenje. Sem ovoga, da sa trupama ostane sva tovarna i jahaća stoka sposobna da izdrži napore, kako one za nošenje hrane, tako i municije i ostalih potreba. Iznurenu stoku ostaviti ili pobiti.

3) pravci za povlačenje određuju se ovako: II i III armija pravcem preko Rugova, Velike i Andrijevice i to najpre II pa III armija; I armija i trupe Odbrane Beograda pravcem preko Rožaja, Berana i Andrijevice i to najpre trupe Odbrane Beograda. Sva artiljerija određena za pokret ići će pravcem preko Rožaja ovim redom: I armije, Odbrane beograda, III armije i II armije.Baterije koje se već kreću tim pravcem, ma iz koje armije one bile, neka produže pokret u broju onom koji je napred označen na svaku diviziju. Poslugom i stokom uništenih baterija da se ojačaju baterije koje se kreću.

4) Da ishranom pomogne III armija I armiju, a i I armija Odbranu Beograda.

5) Ovu Odluku dostaviti Vrhovnoj komandi čim se veza dobije

 

Komandant II armije vojvoda Stepa Stepanović s.r.

Komandant I armije vojvoda Živojin Mišić s.r.

Komandant Odbrane Beograda đeneral Mihaili Živković s. r.

Komandan III armije đeneral Pavle Jurišić Šturm s.r.

 

Napomena:

U toku sednice komandant I armije izneo je mišljenje, da treba svim armijama skupljenim oko Peći preći u ofanzivu. Pretresajući mogućnost toga i ceneći činjenice, koje bi bitno uticale na tu operaciju, preovladalo je mišljenje, da ofanziva nema nikakvog izgleda na kakav stvarni uspeh, s toga je i odlučeno da se izvrši direktiva Vrhovne komande.

(Veliki rat Srbije  za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. knj. 13. 1915. godina. Treći period, Opšte odstupanje srpske vojske. III faza – odstupanje na Jadransko prinorije.  Beograd, 1927. str. 116 – 118)

 

***

1. Izveštaj o putu: Peć – Rugovo – Čakor – Velika – Andrijevica

…………………………

2. – Izveštaj o putu Peć – Rožaj:

Put Peć – selo Radavci dobar je. Od sela Radavce ide u serpentinama; to penjanje traje 10 kilometara.

Kod Savine vode nalazi se han i ravan dužine od 500 metara. Od Savine vode do karaule, a na dužini 10 km. put se penje još većim usponom. Od karaule put se ponovo i to vrlo strmo penje i to do vrha Žljeba na dužini od 5 km.

Deo puta od karaule do grebena Žljeba, pored velikog uspona, nema dovoljno širine, isprovaljivan je.

Sa grebena Žljeba pa za 5 km. idući ka Rožaju put se naglo spušta i to sa vrlo jakim krivinama, po tom mu je blaže spuštanje. Bližeći se selu Dračiću (selo Daciće, prim. priređ.) put je teško naći jer je zavejan snegom.

Uopšte deo puta od Savine vode pa ka Rožaju pokriven je snegom od 0,5 m. a na više mesta sa zaleđenim tlom.

Pred Rožajem imaju se savladati dve teške uzbrdice i dva jača spuštanja, koje se moraju savlađivati ljudskom snagom.

Prenoćišta pojedinih ešalona bila bi: Savina voda – karaula, u visini vrh Žljeb, selo Rožaj.

Provlačenje poljske artiljerije ovim putem trajalo bi četiri dana.

3) Izvještaj o putu Rožaj – Berane:

Ovaj put je upotrebljiv za sve rodove oružija kao i za artiljerijske vozove i komoru.

Nezgodni delovi na putu su ovi:

1. a) Prelaz preko reke koja protiče kroz selo Galica (selo Kalica, prim. priređ), jer je rečno dno rovito, usled čega se točkovi kola uglibljuju.
2. b) Deo puta od sela Vrbice do sela Police vrlo glibovit, i na sredokraći ovih sela ima dve lokve dubine po 60 cm. a širine po 1m. preko kojih bi trebalo podići propuste za čije podizanje ima dosta građe u šumi pokraj puta.
3. c) Kod sela Budimlja put u dužini oko 400 m. jako strm i izlokan te bi dobro bilo popraviti ga. Svi su mostovi ispravni. Uzbrdica i nizbrdica ima preko planina Turjak, ali nisu jake, da bi trebalo naročito preduzimati kakve opravke, jer je put u tom delu dobar.

Bivak vojske i komore može biti: kod sela Galice, Vrbice, Police i Budimlja, gde ima potrebnih udobnosti i sena za stoku, naročito u selu Vrbici. Osim sena druge stočne hrane nema. Ljudske hrane nema. Prema naknadnom saopštenju most na Limu kod Berana odnela je voda, tu je Lim dubok 1 m. a širok 60 m.

Odstojanje: Rožaj – Berane 35 km.

 

(Veliki rat Srbije  za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 13. 1915. godina. Treći period, Opšte odstupanje srpske vojske. III faza – odstupanje na Jadransko prinorije.  Beograd, 1927. str. 123-125)

 

***

2. DECEMBAR

 

V Sednica komandanata armija održana u štabu I armije u Peći 2. decembra od 7,30 do 8 časova[11]

ZAPISNIK

Sednica komandanata armija održane 2. decembra 1915. godine.

Prisutni:

Komandant II armije vojvoda Stepa Stepanović

Komandant I armije vojvoda Živojin Mišić

Komandant Odbrane Beograda đeneral Mihaili Živković

Komandant III armije đeneral Pavle Jurišić Šturm

Usled toga, što se neće imati dovoljno hrane za vreme marša kroz Crnu Goru, a da bi se ipak omogućilo izvršenje toga marša, komandanti armija na današnjoj sednici doneli su ovu odluku:

Da se za dalje kad vojnici prime polovinu obroka, hleba, izdaje svakom vojniku po 0,50 din. u vidu novčane hrane, a kad ne budu mogli da prime ni polovinu obroka hleba, onda da im se izda po jedan dinar dnevno.

Komandant II armije vojvoda Stepa Stepanović s.r.

Komandant I armije vojvoda Živojin Mišić s.r.

Komandant Odbrane Beograda đeneral Mihaili Živković s.r.

Komandant III armije đeneral Pavle Jurišić Šturm s.r.

(Veliki rat Srbije  za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. knj. 13. 1915. godina. Treći period, Opšte odstupanje srpske vojske. III faza – odstupanje na Jadransko prinorije.  Beograd, 1927. str. 150)

 

***

3. DECEMBAR

Operacije I armije

 

Komandant I armije stigao je 3. decembra uveče u Rožaj.

Na putu Peć – Rožaj, usled mešavine vozova raznih jedinica, bila je velika zakrčenost. Iz Savinih voda, gde je komandant I armije bio zanoćio 2/3. decembra izdao je potrebna naređenja svim tamošnjim komandantima radi dovođenja u red kretanja vozova.  Po tome redu imali su da se kreću: Prvo vozovi Drinske divizije II poziva, zatim Dunavske divizije II poziva, pa Timočke divizije II poziva i.t.d.

Komandant I armije izvestio je o svemu komandanta II armije stim, da će zbog veoma rđavog puta evakuisanje vozova i trupa  i njihovo prebacivanje na pravac za Rožaj trajati veoma dugo.

Dunavska divizija II poziva u toku 3. decembra vršila je pokret preko Savinih voda za Rožaj.

Trupe užičkog ujedinjenog odreda (sa Studeničkim) krenule su u određeno vreme iz svojih bivaka i kretale se bez zastoja do mosta na Drimu kod Novog sela. Počevši od ovog mesta preko sela Radovce i dalje sva prostorija bila je zakrčena silnom komorom iz sviju armija i jedinica sa tog pravca. Usled toga, po ovako zakrčenom putu, trupe odreda ispresecane na više delova, zanoćile su kraj puta na padinama krševa koji obrazuju Klisuru u Žljebu.

…………………………

…………………………

Komandant armije saznao je, da ni u Rožaju, ni u Beranima, kao i u Andrijevici nema ni hrane ni furaži.

(Veliki rat Srbije  za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 13. 1915. godina. Treći period, Opšte odstupanje srpske vojske. III faza – odstupanje na Jadransko prinorije.  Beograd, 1927. str. 167-168)

 

4. DECEMBAR

 

…………………………

…………………………

 

Operacije I armije

Trupe Drinske divizije II poziva zauzimaju 4. decembra položaje na liniji: k.1518 (severno od Musine Jame) – Musina Jama – desna obala Radovšine reke (Bagočine), sa slabijim delom na desnoj obali Ibra. Opšta rezerva kod Rožaja i sela Klanca. Konjički divizijon izviđa po svim pravcima i održava vezu sa Crnogorskim trupama kod Suhodola. Poljska artiljerija ove divizije upućena je ka Beranima.

Dunavska divizija II poziva stigla je većim delom pešadije kod Rožaja, a artiljerijom (12 poljskih topova i 16 kara) u blizini Rožaja.

Užički odred produžio je pokret u 7 časova ujutru ka Rožaju. Štab odreda stigao je u Rožaj oko podne, a trupe su jedva u toku dana uspele, da dođu do Crne reke (Crnja, prim. priređ). Komandant Dunavske divizije II poziva naredio je, da se trupe ovog odreda u pristizanju ubivakaju na prostoru između puta Žljeb – Rožaj i Rožaj – Berane. Dockan u noć trupe su stizale kod Rožaja; vojnici su bili iznureni i premoreni.

………………..

Usled pojave neprijateljskih trupa u dolini Ibra sa pravca od Jablanice ka Besniku komandant armije naredio je:

5. a) komandantu Dunavske divizije II poziva da 5. decembra zorom uputi 2 bataljona sa 1 – 2 brdska topa te da neprijateljske delove protera;
6. b) komandantu Drinske divizije II poziva da uputi nešto svojih trupa, bar sa jednim brdskim topom, od Crnokope (Crnokrpe, prim. priređ.) na front Bać – Jablanica u desni bok ovih neprijateljskihtrupa.

 

(Veliki rat Srbije  za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 13. 1915. godina. Treći period, Opšte odstupanje srpske vojske. III faza – odstupanje na Jadransko prinorije.  Beograd, 1927. str. 172-173)

 

………………..

………………..

Operacije III armije

Štab armije stigao u Rožaj.

Na planini od sela Radavca pa do kote 1769 bila je strahovita zakrčenost stoke, dvokolca i topova sa karama (1 baterija) i pored jednoglasne odluke komndanata armija, da se ni dvokolice ne puštaju na pravac povlačenja, već samo tovarna stoka, ovih je bilo više hiljada. Bilo je kola sa  4 točka pa čak velika držana kola.

Pokret Timočke divizije I poziva bio je sasvim ukočen uzanim i strmenim mestima gde se mogao spustiti samo po jedan konj ili vo i samo po jedna dvokolica, sa velikim usporavanjem i gubitkom vremena.

Pošto se komandant armije lično uverio, da je apsolutno isključena mogućnost da se i dvokolice izvuku i, da zbog njih mogu propasti i topovi i masa materijala, naredio je da se ove dvokolice uklone s puta i tako omogući uspešno povlačenje bar većeg dela materijala i cele baterije, koja je bila na putu.

………………..

………………..

(Veliki rat Srbije  za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 13. 1915. godina. Treći period, Opšte odstupanje srpske vojske. III faza – odstupanje na Jadransko prinorije.  Beograd, 1927. str.173)

 

Operacije trupa odbrane Beograda

Timočka divizija II poziva produžila ovog dana pokret od Novog sela ka Rožaju.

Na maršu ka Rožaju gužva i zakrčenost u vozovima je velika. Silne izbeglice još više pojačavale su nered i gužvu. Naročito pri prolazu kroz tesnac ka Žljebu odigravale su se nemile scene, gde je dolazilo i do upotebe oružija.

Krivica u tome bila je, što ulazak u tesnac nije bio pod nekom organizovanom kontrolom.

Šumadijska divizija I poziva preduzela je ovog dana pokret sa položaja selo Vrelo – Ljubova ka Rožaju.

Na gebenu kod sela Vrelo ostala je zaštitnica.

Pokret se vrši po ešalonima. Prenoćište se odredilo po ešalonima tako, da se na prenoćištu održava marševska dubina i svaka jedinica noćila je u visini svoga čela sa strane puta, kako bi sledećeg dana lako i jednovremeno sve ušle u marševsku kolonu.

(Veliki rat Srbije  za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 13. 1915. godina. Treći period, Opšte odstupanje srpske vojske. III faza – odstupanje na Jadransko prinorije.  Beograd, 1927. str.174)

 

Mladen N. Žujić:

IZ NAŠEG POVLAČENJA[12]

 

VII

Rožaj, novembra 1915. god.

20. novembra rano smo stigli u naš logor u pećkom polju. Jedno deset komordžijskih kola pretvorili smo u dvokolica, na njih natovarili nešto hrane, naše stvari i jedan deo arhive. Ostali deo arhive, zadnje delove rastočenih kola, spalili smo. Oko 10 sati krenuli smo na put. Muku smo imali, dok smo dvokolice isterali na drum. Na drumu čekali više od pola sata da dobijemo red i dvokloice uvrstimo u kolonu. Putovali smo neko vreme drumom u pravcu Mitrovice, a zatim jednim seoskim putom skrenuli u levo. Baš kad smo bili na toj raskrsnici, čusmo kako puške pucaju u pravcu Mitrovice. To su Arnauti bili napali naše delove kod “Rudnika”, koji su se evakuisali za Peć. Malo docne pristiže nas na konju jedan poznanik i reče, da je pošao iz Peći u podne; da je u samoj varoši izbila pobuna; da je nastalo puškaranje između Arnauta i Crnogoraca i da s jedne i druge strane ima mrtvih i ranjenih, Još nam reče i to, das u Bugari ušli u Đakovicu i da nastupaju ka Peći, da nas stignu i zarobe. Taj dan putovali smo 8 sati u veče, sve donde, dok ne naiđosmo na prvu preponu. Zastali smo i prenoćili pred jednim tesnacem, koji inače nije veliki, ali noću neprohodan. Sutradan, od ranog juta pa skoro do 10 sasti prebavili smo, dok smo uspeli, da se dvokolice izvuku iz blata da odatle blagim nagibom produžimo penjane uz jedan vis. Došli smo do druge prepone mnogo veće i teže nego prva, Pred ulaskom u jedan tesnac stojalo je oko deset hiljada kola. Ulaz se peo veoma strmo i samo sa velikom mukom mogla su nj ulaziti kola jedna po jedna. Da smo morali čekati na red ostali bi ovde najmanje pet dana. U takvom položaju zateklo nas je 4 sata po podne, kada je naišao đeneral g. Šturm i naredio, da se dvokolice nište i sve ono što se ne može tovariti na stoku – pali i uništava, a samo živa stoka, da se goni i spasava, i da se što pre kreće napred prema Rožaju. Mnogi još tada počeše paliti dvokolice i ostalo. Pošto je bilo već dockan, zanoćili smo tu gde smo se i zatekli. Sutradan, 22. taman kada smo hteli reducirati naš profijant, stvari i arhivu, predložim upravniku, da krenemo zajedno sa dvokolicama udesno i da pokušamo, da preko jednog potoka izađemo na zajednički put. Tako i uradimo i u preduzeću uspesmo za nepuna dva sata. Tim putem obišli smo sve one koji su se gušili pred tesnacem. Kada smo izašli na zajednički put, čujemo pucanje ispod nas. Arnauti su napali na naše delove, na onom mestu, gde smo prošle noći prenoćili, koje ne beše udaljeno ni 10 km. od nas. Zato požurismo i još za videla stigli smo na Savine Vode, gde smo i prenoćili.

 

VIII

Rožaj, novembra 1915. god.

 

U blizini Savinih Voda, nalazi se tesnac Žljeb pred kojim je čekalo u ulaz oko 5000 dvokolica, hiljade i hiljade konja, volova, što je uspelo da se dovede, dotera još pre 3 – 5 dana, ali koji nisu mogli ni maći dalje. 23. podranimo da i naše dvokolice uvrstimo u kolonu, koja se pružala od Žljeba do nas i pozadi nas, ali u tome nismo mogli uspeti.

Taman se borimo oko toga, a naiđe jedan oficir s položaja oko nas, s jednom četom vojnika, koji je imao zadatak, da sa svojom jedinicom štiti naše odstupanje do 25. ovog meseca pa nam izjavi, da napušta povereni mu položaj i da i mi gledamo, da što pre pređemo kroz Žljeb, pošto u pravcu nas, sa severne strane, nastupa austrijska vojska sa svojom avangardom – arnautima i zato žuri, da ih presretne i zadrži njihovo nadiranje. Moje kolege Andra i Milovan imali su konje i pre nekoliko minuta otišli u pravcu Žljeba da sondiraju zemljište za naš prolazak, ali ja ih više ne videh i to Andru do Berana a Milovana do Podgorice. Tada upravnik, kapetan Velja, kapetan Milić i ja dogovorismo se, da na volove natovarimo našu arhivu a sve ostalo, hranu i naše stvari koje nismo mogli sobom poneti, da pobacamo. Uzmem jednog vola na koga natovarim dva koleta arhive. U tome vremenu čujemo pucanje iz pušaka prvo iz daljine, pa sve bliže i češće. Pogledam oko sebe, a ono nema ni jednog kapetana ni vojnika sem jednog dečka koga smo primili uz put da ide s nama i da ga hranimo. Dovršim kojekako vezivanje tovara sa arhivomoko vola, pa sa onim dečkom, Đorđem, ne udarim putem, kojim se gušilo, nego krenem uz vis, da bi obišao tesnac. Išao sam uz taj vis jedno pola sata pa uđem u jedan bukovik, a puščana vatra sve bivaše bliža i jača. U tome počeše i naši da pucaju. Neki počeše da bacaju i bombe. Borba između Arnauta i nas, većinom izbeglica i komordžija, poče da se razvija u neposrednoj blizini. Malo potom, počeše kuršumi da sviraju meni oko glave. Mi pohitasmo i terasmo vola da ide što brže i ako nam duša došla već u podgrlac, kad se moj vočić preturi, ranjen neprijateljskim zrnom. Počesmo da skidamo arhivu s njega koju ja i Đorđe natovarismo na se. Tako natovareni nismo prošli ni pedeset koraka kad i Đorđe viknu:

– Jao!

– Šta je bre? – pitam ga ja.

– Raniše me – odgovori on, zbaci džak sa sebe i pade na zemlju.

Ponesem ga u zaklon jedne bukve. Kuršumi oko nas neprestano fijuču. Sednem i ja. Đorđe beše ranjen u desnu nogu. Previjem mu ranu. Njegov džak arhive, pošto se nije mogao spasiti spalim. Nas dvojica bismo sami u ovoj šumi. Od nas na 100  metara nalazaše se otvoren prostor na kome je bilo preko 10.000 duša ljudi, žena i dece i toliko grla stoke. Panika, koja beše nastupila međ ovaj narod, ostavljen samom sebi, ne može se opisati. Vika, vriska, plač, dreka, psovka, pucnjava iz pušaka i eksplodiranje bombi, beše zaglušilo uši.

Uprtim onaj jedan džak zaostale arhive, uzmem revolver, u ruku i požurim s Đorđem da što pre izađemo na čistinu međ onaj narod, pa šta Bog da njima neka bude i nama. Tako i učinimo. Čim smo se pomešali u onaj haos, izgubim Đorđa. Onda, ne zaostajući nigde, ne osvrćući se, ne gledajući ko, gde, i odakle puca, pregnem da se preturim kroz onu masu i izađem na najviši vis, pa odatle spustim s onu stranu brda, obilazeći tako i onaj tesnac u Žljebu. Kroz pola sata bio samu onu stranu brda i van opasnosti, ali sad je bio čvor spustiti se dole u reku i na drum, sa visine preko 500 metara, jer nije bilo puta ni staze, a sneg napadao preko metar visine. U tom naiđoše dva žandarma vodeći konje. Sporazumesmo se i moj teret natovarim na jednog konja. Rešismo da se spustimo niz to brdo, obraslo drvećem i pokriveno snegom, bez obzira na to, što nema puta i prepreke na koje ćemo naići. U svakom slučaju moramo i što pre da se spustimo u reku na drum još dok je dan, pa ma mi puzili i mi i konji. Tako je i bilo. Padali smo mi i konji. Valjali se po snegu, dok se ne zakačimo za neko drvo ili džbun. Preturali preko glava, ali ipak uspeli, da se i mi Ii konji, malo ugruvani ali nepovređeni, za 20 minuta nađemo u reci a malo zatim i na drumu. Tu smo naišli na poslednje delove naše konjice, koja je ostupala. Pošto smo se malo odmorili, produžimo put za Rožaj. U putu se nađem sa Dr. M. Ivkovićem i još nekim lekarima, koji su jedva uspeli da se spasu, ostavivši i bolnice podignute kod Žljeba. Jedan lekar jadikovaše da mu je ostalo kufer u šatoru, u kome je imao nekoliko hiljada dinara u gotovom i porodične adiđare. Za divno čudo, ovde ne beše navale gotovo nikakve. Tek ovde, onde vidite, sretnete ili vas mimoiđu grupice ljudi od 5 – 6 najviše 10 na broju. Znači, da smo pretekli, odnosno obišli i one, koji su pre nas pošli iz Peći na puna dva dana ranije. Tu noć putovali smo do 10 sati, sve dok nismo stigli u Rožaj. Moj Vulićević izgubio se još dok smo bili kod druge prepone i nigde ga da ga nađem. U Rožaju prenoćimo ovu noć u opštinskoj sudnici.

____________________

[1] Jovanović, Jagoš: Istorija Crne Gore, (drugo, ispravljeno izdanje), Cetinje,1995, str.403.

[2] Isto, str. 404.

[3] Rastoder, Š; Andrijašević, Ž.: Istorijski leksikon Crne Gore, knj. 2 (Crn – Cu), str.355.

[4] Kada je Josif Dimić pisao ovo pismo nije znao da mu je majka već umrla od difterije. Uskoro će i on umrijeti od iste bolesti na ostrvu Vido (pošto je prešao  „pustu“ Albaniju, grobnica mu je postala plava voda Jadrana)… kada je pismo stiglo Bog zna kako, poslije tri i po godine, u Crnu Travu, difterija je završila svoj smrtni pohod u njegovoj porodici. Umrli su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj godini) i kćer Simka (u dvadesetoj godini). Ratne golgote jedino su preživeli Josifova žena Perka, i osmogodišnji sin Jakov, kojima je najčešće korijen slatke paprati bila jedina hrana.

[5] Nedić, S.: Početak velikog marša,  „Venac“,  Beograd, 1920. knj. 6. sv. 1-2 str. 30-38; knj. 6, sv. 3, str.123 – 126; knj. 6, sv. 4, str. 194 – 199.

[6] U srpskoj vojsci postojalo je zvanje „ratni slikar“ – profesija kakva kao takva nije postojala u drugim zemljama. Zvaničnu odluku o uspostavljanju zavanja ratnog slikara donio je Štab Vrhovne komande 20. avgusta 1914. godine. Ratni slikari ujedno su bili i fotografi , koje je po štabovima raspoređivao Obaveštajni odsjek. Bili su u obavezi da snimaju vojne operacije i da ih predaju vojnoj komandi koja je vršila odabir. – „Politikin zabavnik“ , Beograd, br. 3263 od 22. 8. 2014.

[7] Pejović, Tadija: Moje uspomene i doživljaji 1892 – 1919. knjiga I, Beograd, 1978. str. 54.

[8] „Veliki rat Srbije  za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca“. knj. XIII, 1915. godina. Treći period, Opšte odstupanje srpske vojske. III faza – odstupanje na Jadransko prinorije.  Beograd, 1927. str. 58.

[9] Spasić, Krunoslav J.: Boravak srpskih trupa u Albaniji i njihov transport na Krf (decembar 1915– januar 1916). (Dnevnik i izvještaji pukovnika Furnijea, francuskog vojnog atašea za Srbiju i Crnu Goru), Vojno istorijski glasnik, Beograd, 1988. Br. 1, str. 361-395.

[10] Veliki rat… str. 235.

[11] Na inicijativu Živojina Mišića održano je, od 29. novembra do 3. decembra, šest sjednica komandanata armija u Peći. Na sjednicama su učestvovali: Stepa Stepanović, Živojin Mišić, Pavle Jurišić Šturm i Mihajlo Živković. Predsedavao je vojvoda Stepanović kao najstariji komandant armije. Na svim sjednicama vođeni su zapisnici koje su potpisali komandanti armija. Sjednice su držane radi donošenja odgovarajuće odluke na osnovu konkretne situacije na bojištu. (Prim. priređ.)

[12] Preštampano iz lista „Srpsko Kosovo“ br. 21, Kosovska Mirovica, 1925. str. 13 -14.