Redakcija Jelena Stojković-Mirić, rođena 1972. u Loznici (Draginac), a živi i radi u Beogradu. Po profesiji je nаstаvnicа likovne kulture. Bаvi se pisаnjem poezije, proze, slikаnjem, crtаnjem i vаjаnjem i sve to u skladu sa modernim vremenom objavljuje na svom blogu pjesničkog naziva Srebrnasto paperje srebrnastopaperje.wordpress.com
KR: Hvala Vam što govorite za portal Konkursi regiona. Saradnica ste portala Književnost org., imate svoj blog Srebrnasto paperje na kome objavljujete pjesme… Prvo pitanje za Vaš prvi intervju jeste: Zašto ste blogu dali ime Srebrnasto paperje?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Hvala i Vama što ste me pozvali.
Ovo je moj drugi intervju (smeh), prvi sam dala u detinjstvu, peti ili šesti razred osnovne škole. Iako je to bio dečji intervju pominjem ga jer je za mene predstavljao ogromno iznenađenje, uzbuđenje ujedno i zbunjenost.
Šimo Ešić, tadašnji novinar sarajevskih „Dečjih novina” dolazio je u moje mesto, nekad kao novinar, nekad kao gost festivala “Dani dečje poezije i proze”. Povod za intervju bila je pesma “Dunja” koju je među ostalim pesmama pročitao kod moje nastavnice srpsko-hrvatskog jezika. Dunja je zaista postojala. Imala je čudnu razgranatost, kao da je rasla sa nekom mišlju: Pružiću grane ovako da deci bude udobnije za sedenje. Na njoj smo jeli, pričali, družili se. Gotovo celo detinjstvo presedeli smo na njoj, a onda su je odsekli i na njenom mestu je nikla metalna ograda. Pokušavali smo da je spasemo ubacujući među grane kamenčiće, vršili razne diverzije, stražarili, ali nismo uspeli, pobedila je testera. Delom zbog tog događaja koji je u meni izazvao buru neprijatnih osećanja (iznedrio pesmu „Dunja“) i dan-danas ne volim metal, metalno-staklene zgrade koje niču po starim delovima Beograda. Bodu mi oči poput metalne ograde nasred onog lepog travnatog školskog dvorišta. Ima tu i toga da volim starine ili bar ono što podseća na starinu, muzeje, arhitekturu. Ljudi pratevreme iliti modu i u tom praćenju gube bogatstvo koje ne vide ili ih jednostavno nije briga. Svedok sam da bacaju starine pored kontejnera ubacujući u stanove neku novu našminkanu ivericu koja će propasti za par godina.
Redovno pratim nova arheološka iskopavanja (dokumentarni filmovi na internetu, novine) i čudim se koliko se sporo udžbenici menjaju. Deca još uvek misle da je najstarija otkrivena pećina u Španiji i u njoj najstarija slika oslikana ljudskom rukom, a nedavno je pronađena u Francuskoj mnogo starija ili Stounhendž (Stonehenge) se smatra nekim čudom a nikad nisu čuli za iskopavanja na Trbušastom brdu (Gobekli Tepe) koje je šest hiljada godina starije od prvopomenutog. Tamo su otkrivene gromade kamena i što je zapanjujuće imaju isklesane figure životinja, a nikome nije jasno kako su ih klesali i čime u to vreme. Deca sigurno ne traže nova otkrića, niti će ih iko to pitati za ocenu, nego uče iz udžbenika.
Ponekad se našalim da se za mnom može baciti ključ kada uđem u neki muzej ili posetim dobru izložbu. Ako je nalazište na otvorenom doživljaj je znatno veći. Vinča je nalazište na kome sam osetila neverovatan spokoj. Kada je vodič rekao da ne postoje nikakve utvrde i da verovatno nikada nisu ratovali, pomislila sam: Vinčanka sam!
Tamo i tako se rodila pesma „Teleport“: / uranjam kroz slojeve sebe / do neolitskog doba / u vinčansku kuturu/ bez utvrđenja, / razgovaram sa tvorcima figurina, / keramičkog posuđa. / Teleport otkucava / java / a ja, još ne bih u prezent / kroz levak vremena, / tamo bih odmorila./
Svaka starina ima više duše. Takođe rasplamsava maštu, budi radoznalost, mami misterioznošću. Tako se o jednoj staroj kutiji može ispisati mnogo priča. Ponekad izroni seta. Pre će mi pažnju privući neka skulptura na staroj zgradi, oronula kuća nego hipermoderna građevina.
A sada da se vratim na Vaše pitanje (smeh). Srebrnasto paperje je dobilo ime po pahuljama – po padanju snega, toj prirodnoj pojavi koja je za mene uvek svečanost i najbolja izložba na kojoj se mogu naći. Dovoljno je imati na sebi tamne rukavice, tamnu jaknu, raširiti ruke i evo je nova, jedinstvena izložba. Neumorno ih proučavam, posmatram i biram najlepšu. Te minijature kristala su me uvek radovale, svetlucanjem i oblicima. Kad vidim da pada onaj fini suv sneg to znači samo jedno: Srebrnasto paperje. Sneg ne pada, pada paperje – nežno, srebrnasto paperje. Tu je i slikar mraz. On je neverovatan talenat, a platno mu je obično prozorsko staklo. I te izložbe rado posećujem.
U Beogradu (i ne samo u njemu) neobično je ili nesvakidašnje videti odraslu osobu da se baca u sneg i valja po njemu. Uglavnom se pomisli da sa osobom nešto nije u redu (najblaže rečeno), ali taj ritual koji je postao moja tradicija svake zime dozvolim sebi. Ne baš na neočišćenom trotoaru, ali u parku obavezno. Nemam vremena da objašnjam prolaznicima da je stiglo srebrnasto paperje koje iznova i iznova izaziva u meni radost i da ne mogu da odolim. Radost treba živeti do poslednjeg atomčića.
Postoji i pesma sa tim naslovom, a završava se stihom: Ja sam samo srebrnasto paperje.
KR: Recite nam nešto više o sebi.
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Ukratko: nomad.
Nešto više: evo, pročitaću stihove umesto biografije, odlomak iz poeme ‘’Moliću lepo’’:
„Moliću lepo da mi niko nikad ne piše biografiju / ne želim ni drvlje ni kamenje ni ordenje / tamo gde im nije mesto. / Ne želim šture podatke / jer niko sa mnom nije plivao u plodovoj vodi / jer niko nije šuškao jesenjim lišćem / mojim stopama tridesetpet / jer niko nije šetao ovu kožu po svetu / i niko nije zavirivao dublje od mene ispod nje / niko se nikad nije smejao tako običnim stvarima / niko nikad nije tugovao baš onako kao ova / obična smrtnica / i niko ne pamti bolje od mene slike u mojim očima.
Nemojte, bilo bi strašnih zabuna.
Neće mene dim cigarete ubiti / samo će me jednog dana sve neizlečene rane / ogrebotine ujedi / pokositi
i ne bih zaista, / ne bih / da tamo piše jedna jedina dijagnoza / ispod koje vrišti million malih ubica / običnog smrtnika.
(Ako dodam stihove iz poeme “Ja sam od onih bezbroj ali” to bi bilo previše.)
KR: Na prvom konkursu časopisa ”Avlija” za najbolju neobjavljenu poeziju za 2011. godinu zajedno sa Jovicom Đurđićem podijelili ste prvu nagradu. U pripremi za ovaj intervjuu insistirali ste da napišem da ste rođeni u Dragincu kod Loznice. Jeste li imali avliju u Dragincu? Šta za Vas znači avlija? Na šta vas asocira ova imenica?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Prvi konkurs časopisa „Avlija“ i moja prva zlatna poetska medalja. Jako mi je draga – poklopila se sa proslavom petogodišnjice postojanja Srebrnastog paperja. Bilo je to dvostruko slavlje. Obzirom da je to regionalni konkurs, pesma nosi lepu poruku: Uvek sve može nežnije.
Insistirala sam da se napiše Draginac jer moje mesto nema porodilište za razliku od Loznice. U njemu sam odrasla i činilo mi se nepravedno prema njemu (i prema sebi) da se nigde ne pomene, baš kao što mi se u ovom momentu čini nepravedno ne pomenuti odličnog profesora Svetislava Stanišića koji mi je predavao književnost u gimnaziji u Loznici.
Avlija me asocira na toplinu, nešto blisko, prijatno, priraslo srcu.
U Dragincu sam imala više avlija, ne svojih u imovinskom smislu nego u onom toplo, priraslo srcu. Izdvojiću moju najveću avliju – školsko dvorište jer sam bukvalno odrasla u njemu (zgrada mi se nalazila u krugu školskog dvorišta). To dvorište ima dosta breza (mojih), njih sam prisvojila (ne zna se ko ih je i kada posadio). Imalo je i jablanove i dunju – imalo. I raju i graju i kad dođe doba svitaca onda smo trčali za njima. Izgledalo je kao da se svemir spustio na dlanove, ne moraš zabacivati glavu, tražiti vedro nebo ne bi li video srebrna čuda. Tu su i košarka, vratolomije, pečenje zelenjaka (mlad kukuruz). Nezgodno je bilo kad se razbolim, napolju se čuje graja, a ja moram da ležim. Tada su mi društvo pravile moje breze. Posmatrala sam ih dok su se njihale na laganom vetru, vodile smo unutrašnje dijaloge sve dok ne zaspim.
Moji su se doselili u Draginac tako da sam bogata avlijama. Bakino dvorište na planini Rudnik: drvena ograda, kamena podzida, česma, vajat, stolarska šupa mog dede, sto i dve klupe pod drvetom. Kruška sa koje sam brala plodove ne penjući se na nju – nije bilo potrebe, rasla je pod prozorom. Jedna višnja i jedina višnja u mom životu sa koje sam jela plodove iako ih ne volim. U nekoj pesmi ih pominjem kao malene planete. Kad bolje razmislim i bakin voćnjak mi je avlija, planinski potok ispod njega i livade. Kod druge bake: skriveno dvorište u sred grada na jugu. Tamo je bilo cveća, opet staza, burad s vinom koje je pravio moj stric i mirisi. U tim mirisima ostale su bakine banice (gibanice, pite), mirisi leta, reke Vlasine i miris nečeg novog i upoznavanje sa istim – vlasotinačkim dijalektom. Ove godine samprisvojila avliju Bore Stankovića u Vranju i još jednu, tragajući za dvorištem gde se rodila moja baka Vranjanka. Našla sam je.Ima stari bunar, lojze (vinovu lozu) i paprike koje se suše u njemu i poluurušeni kućerak gde se baka rodila.
Značenja ima mnogo. Za mene je avlija nebo, beli oblaci (u koje sam zaljubljena) i pahulje su avlija i breze i platani i reke i beli listovi papira.
KR: Da li se sjećate prvih stihova koje ste napisali, prve nagrade koju ste dobili?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Ne sećam se prvih stihova koje sam napisala, pretpostavljam da sam ih napisala pre polaska u školu jer sam od prvog razreda objavljivala pesme u tadašnjem “Tik-Taku” (Gornji Milanovac). Nažalost, sve to nisam čuvala niti pridavala neki značaj tome. Sa ove vremenske distance volela bih da pročitam sve te pesme i nađem “Dunju”…
U mom mestu Nemci su 14. oktobra 1941. godine streljali 2950 ljudi, žena i dece. Posle II sv. rata osnovna škola je dobila naziv Spomen škola “14. oktobar’’, a od 1985. godine prvi put se organizuje festival “Dani dečje poezije i proze”, Draginac.
Na tom Yu festivalu 1985. godine dobila sam treću nagradu za poeziju. Početak pesme je išao ovako:
Ne, nemoj reći mrtvi su jer nisu…
(To je jedini stih kog se sećam. Pesma je rodoljubiva i posvećena je žrtvama 14. oktobra.)
KR: Onda ako tako mogu da kažem cijeli život pišete pjesme, objavljujete ih na svom blogu, a onda ih prenose brojni književni portali… Je li teško danas pronaći dobrog recenzenta i izdavača?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Može se reći celi život jer me još nisu izdali stihovi ili ja njih, to je neka konstanta u meni.
Dobrog recezenta nije teško naći, ali izdavača jeste pogotovo kad je u pitanju poezija. Domaći pisci još mogu da se nadaju ako napišu roman ili neku drugu proznu formu. Uglavnom se štampaju izdanja koja su bila i ostala popularna, svetski poznati pisci… Ide se na obrt novca, na nešto sigurno. Izdavači neće da čuju za poeziju jer nije profitabilna. Dešava se da nekome objave roman, a onda na kontu toga udostoje istog autora objavljivanjem poezije, ali i to je retkost. No, nismo svi prozaisti.
Za samofinansirajuće knjige nije problem naći izadavača, problem je imati novac ili naći sponzora, ostalo onda ide glatko. Imala sam ideju da objavim zbirku u kojoj bi na svakoj drugoj, trećoj strani bila neka moja slika ili crtež (u boji) da spojim dve strane mene pod jednim koricama, ali to je preskupo. Uglavnom pominju tabak slika na kraju knjige kao jeftiniju varijantu a i tada se hvataju za glavu.
Tu su i konkursi, ali nas (generacije) koji smo upali u crnu rupu devedesetih, kada nije bilo ničega a kamoliKnjiževnih novina preko kojih bi mogli doći do nekog konkursa gde je prva nagrada objavljivanje knjige niko ništa ne pita ili bolje rečeno ne misli.
Ko je u to vreme i mislio o konkusima!? Sad imamo internet, računare, Konkurse regiona gde možemo pratiti konkurse, ali nas iz crne rupe ograničavaju godine.
Recenzenta sam davno imala. Negde sa osamnaest godina spremila sam rukopis i dala ga Ljubivoju Ršumoviću (dolazio je na “Dane dečje poezije i proze” kao i Šimo Ešić, Mira Alečković i mnogi drugi). Rukopis sam petnaest puta prekucavala na pozajmljenoj mašini za kucanje. Smislila sam plan kako da mu priđem, šta da mu kažem. Imala sam jaku tremu, ali sam skupila hrabrost, prišla mu i dala rukopis sa molbom da napiše svoje mišljenje. Mislila sam da nikada neće odgovoriti, ali je odgovorio i napisao recenziju januara 1991. godine. Dan-danas je imam: Nad rukopisom pesama Jelene Stojković…
‘’…Srednjoškolka Jelena Stojković piše neobične, nadahnute, pametne, lepe pesme, a koje nisu ljubavne samo, i nisu samo refleksivne, nego su Pesme, sa velikim slovom P… i neću se zadovoljiti samo ovom složenom rečenicom, rećiću još nekoliko utisaka o njenoj poeziji.
To je poezija koja zna za sebe, koja vodi svog pesnika u svet samouvereno i bez osvrtanja.
Jelena kaže “Gde god se okrenem svuda haos ljudi i njihovih uverenja”, ali pesma je zaštićena, pesma ide dalje, ruku pod ruku sa jedinim uverenjem koji pesnik ne skriva, a to je jezik! Tim jezikom naše ruke postaju “ruke đavola”, ali tim jezikom se veze i pitanje: Zar čovek nije iznad iznad svega? Nema lakog optimizma u Jeleninim pesmama, kao što ga nema niti u našem životu svakodnevnom! Jelena-pesnik lako komunicira sa večnošću, baš kao što lako personifikuje sve svoje sumnje, pretvarajući ih u saputnike.
“Opet si tu/ Moje zvezdano nebo”… kaže pesnik, obraćajući se sebi, odrazu beskonačnosti… To nebo-Jelena, nebo-pesnik ne zna reći “Mrzim”, kao što ni ta devojčica-emotivna bomba ne zna kada će i kako eksplodirati. Zato su ove pesme pune neočekivanih slika, lepih atrakcija, misaonih slapova, i neiskvarenih emocija.
…
Njene pesme su istinite, jake i uvek za korak ispred pesnika. Njene pesme neće odustati, čak i ako Jelena posumnja”.
KR: Pišete pjesme, neke možemo čitati i čuti na Vašem blogu. Sami montirate lijepe video radove, glas, muzika, fotografija, video snimak… Ko Vam je od pjesnika koji su pisali ili još pišu na četvoroimenom jeziku blizak? Čije pjesme volite da čitate danas? Čije pjesme volite da govorite?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Pravljenje video-radova mi je treći talas i najmlađi (o druga dva talasa nešto kasnije). I, kako rekoste sama montiram, sama smislim kako šta da se snimi, sama naslikam, nacrtam, izvajam i napravim video-izložbu. Onda dođe momenat kada mi treba muzička podloga. Na YouTube prave probleme oko nje. Nasmejem se, jer ne znam da komponujem i sviram, a video bi bez podloge imao tanušnu dimenziju. Ako ovako nastave moraću nešto i zasvirati (smeh).
Mika Antić je uvek na prvom mestu. Nešto više Miki, o tome kako je uticao na nas Mikinu decu objavila sam na sajtu Književnost.org u rubrici “Idi, dovrši ti nebo” (jedna od priča Mikine dece). Mika je i slikao, imao je atelje na Petrovaradinu. Ja ne bih bila ja kad ne bih tragala za nečim. Prilikom posete Petrovaradinu pronašla sam atelje u kojem je slikao. Nema nikakve oznake (ispisane table) da je tu nekada bio Mikin atelje. Navikla sam se na to, ni u Beogradu u Prizrenskoj ulici nijednom tablom nije obeležena zgrada u kojoj je stvarao Andrić. Možete da pitate hiljade prolaznika, sumnjam da će jedan znati taj podatak, a znali bi da je tabla tu.
Spisak pesnika koje volim da čitam je podugačak: Žak Prever, Kamov, Silvija Plat, Bukovski, Česlav Miloš, Šarl Bodler, Vislava Šimborska, Edgar A. Po, Tin Ujević, Pablo Neruda, Zvonimir Golob, Petru Krdu, Majakovski, Vladislav Petković Dis, A. Ahmatova, Rabindrant Tagore, Pero Zubac, Branko Miljković, Vasko Popa, Crnjanski, poezija slikarke Milene Pavlović Barilli itd. U suštini stalno tragam za poezijom po antikvarijatima, gutam je. Zadnja knjiga koja mi je privukla pažnju je „Antologija norveške poezije“.
Nezahvalno je imenovati pesnike iz regiona koje čitam što putem interneta što u štampanom izdanju. Pišu sjajnu poeziju – poezija je živa! Samo iz beogradske i kragujevačke poetske scene nabrojala bih njih desetak tako da je bolje ostaviti ovako.
Pored svih nabrojanih moram da naglasim da neke muzičare smatram pesnicima. Milan Mladenović (EKV) je izjavljivao da ne voli da se njegovi tekstovi odvajaju od nota i ja to poštujem, ali i on je pesnik. Zatim, Džoni Štulić (Azra), Balašević, Arsen Dedić. Za Darka Rundeka, Olivera Dragojevića, Josipu Lisac, Disciplinu Kičme (Koja), Kebru iz Obojenog programa nisam sigurna da oni pišu tekstove, ali ko god da se „krije“ iza i oni su pesnici.
Retko govorim stihove, sem kada pravim poetski video-rad, ali kada se to desi govorim „Pijem“ Vladislava Petkovića Disa, „Fedru“ Jovana Hristića, „Uzalud je budim“ Branka Miljkovića, „Ne daj se Ines“ Arsena Dedića, „Belu ružu“ koja je poznata u izvođenju Arsen&Šerbeđžija, a autor je po mojim saznanjima Kubanac Julijan Marti Perez.
Govorenje stihova odavno sam prepustila Radetu Šerbeđžiji. Često ga slušam, toliko često da su mi u kući rekli: „E, ovaj Šerbeđžija je ostvario stanarsko pravo kod nas!“. Zato sam na njegovom koncertu znala svako slovo pa i gumbelijum roža fino điši.
KR: Pretpostavljam da Vam je najdraži poklon knjiga, možete li neku od njih izdvojiti?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Da. To je knjiga za kojom sam tragala godinama, a stigla je kao poklon “Ulepšavanje nevidljivog” (Hagiografija o Miroslavu Antiću) od Draška Ređepa. Još je štedim, čitam po pola strane, jer su takve knjige retke i dragocene. Možda je to smešno i nerazumljivo, ali naprosto mi je žao da je celu pročitam, a mogla bih ne u dahu nego u pola daha. Nešto slično radim i sa knjigom Pola Gogena “Zapisi civilizovanog divljaka”. U njoj su sabrana njegova pisma i već na početku knjige otkrila sam da deo njegove ekranizovane biografije u kojoj on napušta porodicu i odmah odlazi na Tahiti nije tačna. Pored čiste književnosti volim čitati pisma slikara, pisaca, pesnika, njihove prepiske. Pisana su njihovim rukama i samim tim su mi zanimljivija. Dosta sam naučila iz njih. Ko bi pomislio da je Rilke sedeo u studiju mog omiljenog vajara Ogista Rodena i pisao o njegovom radu.
KR: Odakle ljubav prema knjigama, poeziji, umjetnosti?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Rasla sam okružena knjigama jer su mi roditelji prosvetni radnici. Sem toga u moje vreme nije bilo video-igrica, deset TV-kanala, samo crtać u 19 i 15. Učlanila sam se u biblioteku pre polaska u školu. Još se sećam mirisa starog lojanisanog poda i bibliotekara koji me je preslišavao da li sam zaista pročitala to što nosim. Mislio je da se igram sa knjigama.
Ponajviše uticaja što se poezije i slikarstva tiče imao je moj pokojni otac. Znao u sred bela dana recitovati Jesenjina, Rilkea, Lorku i neke koje sam zaboravila. Kao istoričar imao je dosta knjiga Starog Rima, Grčke i ostalih u kojima je bilo slika – tu sam se srela sa mozaicima, skulpturama, pećinskim crtežima, egipatskom umetnošću.
Majka mi je pred spavanje pričala bajke (kao i druge majke) i mnogo je čitala. I opet knjige, bilo je nemoguće ne zaviriti u taj svet.
Sve što je tata recitovao vremenom mi je ušlo u uho, pa čim bi krenuo da recituje ja uglas sa njim: “Sutra me probudi što ranije moja majko strpljiva i prosta…” ili “Pesmu o Keruši”… i ima još jedna: ’’Idem trnju da se vinem / nek po cveću žene gaze…’’
KR: Bavite se i slikarstvom. Zapravo to Vam je profesija na neki način, zašto ste baš izabrali da slikarstvo studirate, a ne književnost?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Prvo sam izabrala književnost. Upisala sam se na Filološki fakultet u Beogradu i napustila ga odmah u prvoj godini zbog razočarenja što nema savremene književnosti, nečeg poput kreativnog pisanja. Jednostavno nije to bilo ono što sam očekivala da ću zateći. Ostali su mi neki predmeti i predavanja u lepom sećanju npr. Staroslovenski mi je bio zanimljiv i predavanja profesora Vladete Jankovića.
Ipak to nije bilo dovoljno da ostanem tamo zato sam upisala drugu stranu mene “Višu školu likovnih i primenjenih umetnosti” i završila odsek Nastavnik likovne kulture. Tamo je sve bilo kretivnije – radilo se jeste, po četiri sata vajanja, slikanja, crtanja… plus teoretska predavanja, ali je bilo lepše. Ona druga strana menekoju sam “napustila” ostala je sa mnom. Nastavila sam da pišem po sopstvenom osećaju, a ovamo dobila kreativnije, praktičnije i življe studije.
I dalje jedrim na ta dva talasa, kako me koji ponese: pisanje ili slikanje. Nikad se ne silim: Danas moram da napišem toliko redova ili naslikam. Ne, ne moram jer nema draž i ne uživam u tome. Čekam da me ponese, a kada me ponese onda zapisujem gde stignem i na čemu stignem, zavisi koliko je jak talas. Ako je talaščić onda se javi kao jedan stih koji se u nekom drugom danu ili mesecu začuje jače i razvije u talas.
KR: Šta najviše volite da slikate i u kojim sve tehnikama radite?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Naklonjena sam figurativnom slikarstvu i tu su najvećim delom zastupljene figure žene. Nikad ne idem do čistog realizma ili hiperrelizma i apstrakcije, što neke dovodi u zabludu da čovek/žena koja i to naslika, nacrta ne zna naslikati realan portret. Naglašavam pogled, ruke, stopala, a zašto, neka ostane bez odgovora.
Dok je bio mlađi, sin je moj pravac nazvao ovim rečima: “Mama ono tvoje Viju-Viju.” Tako da se mogu pohvaliti da moj pravac ima originalan i simpatičan naziv Viju-Viju. Jedan dan me je zatekao kako slikam portret na kome sam uradila realistično oko, pogledao je sav zaprepašćen i uzviknuo: “Mama okooooo!!!” Zapravo nije verovao niti sam mu objašnjavala da se ne možeš upisati na umetničke studije ako ne znaš da naslikaš, izvajaš, nacrtaš realistično. I ja sam umalo povikala: “Profesorice figurina!” Na ispitu iz vajanja profesorica je odvojila sve što je relizam (za bacanje) a na drugu stranu stavila ono što je imalo neku moju crtu, lični pečat, rukopis i rekla: “Idite ovim putem.” To nije bio slučaj samo sa njenim predmetom već i sa crtanjem. Shvatila sam da nas sve vreme teraju da usavršimo relizam a da nas posmatraju i traže naš lični pečat.
Volim kombinovanu tehniku, akvarel, akrilik, ulje, a najviše suvi pastel i presovan ugljen (on mi je kao deo ruke jer sam u osnovi bolji crtač nego slikar). S druge strane ako nemaš dobar crtež kao osnovu nemaš ni dobru sliku. Radim i sa tušem i perom lavirane crteže.
Kod vajanja me facsinira dodir gline, osećaj kada ničemu udahnem život. Te figurine promatram kao žive čovečuljke. Svaka odiše nekim osećanjem: spokoj, tuga, prkos, mir. Drugačije su žive od naslikanog i nacrtanog zbog trodimenzionalnosti.
KR: Kao što smo spomenuli, na youtube-u možemo pronaći Vaše video radove, sve sami radite, i moram priznati da lijepo govorite svoje i tuđe stihove.
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Na tom kanalu (http://m.youtube.com/user/horkolibri) ima svega: eksperimentisanja sa slikama, poigravanja sa “filmskom trakom” i montažom mnoštva fotografija (da bi se napravilo dva minuta spota), pravljenja amaterskih spotova za neke muzičke numere koje volim (poseban video (i duboko proživljen) je “Samo da rata ne bude” gde sam oslikala lice i ruke temperom, osmislila kako koji kadar da se snimi, “glumila”. Njega sam postavila kao himnu Srebrnastog paperja.). Ima i video-zapisa sa nekih poetskih nastupa i poetskih video-radova u kojima govorim svoje stihove ili ih postavim da idu kao tekst da bi muzička podloga došla do izražaja. Mogu se čuti (ili pročitati) pesme: “Čuo sam”, “Prisvajam krovne antene”, “Vasilisa”, “Kao one večeri”, “Rudnik svetlosti”, “Žena vekovna”, “Leptir”, “Nisam video Marija”, “Ubistvo ljubavi”, “To još niko ne ume” itd.
Nikad ne znam na čije stihove i kada ću napraviti video. Nekada imam sve sklopljeno u glavi, ali nemam dobar video material.
Sve je to amaterski i može bolje, ali sam uglavnom zadovoljna jer sam ih mnogo uradila sa štapom i kanapom.
Ne može se sve zapisati filmskom trakom i ne treba. Najdraži nastup mi je bio kad sam čika Raši Popovom na njegovoj mini-promociji knjige “Kad sam padao u fras” govorila odlomke iz moje pesme “Čitaj mi bolji svet”. Tematika je bila bliska i govorila sam ih na njegovu molbu.
Taj nastup je proistekao iz niza slučajnosti. Krenula sam da kupim Antićevu knjigu a naletela na čika Rašu – čoveka koji mi je davno preporučio “Ulepšavanje nevidljivog” sa naglaskom na: “…za Mikine sladokusce!”. Videla sam ga i ne znajući da će se tu održati promocija prišla da mu se još jednom zahvalim za preporuku i ostala tu.
KR: Imate dva video rada sa stihovima ’’čoveka koji je sav od svetlosti stvoren…’’.
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
To je jedan video-rad iskorišćen za pesmu i priču. Napravila sam ga za njegovu pesmu “In memoram” a kasnije sam na isti video dodala tonski zapis dok sam čitala priču “Kad sam bio garav”. Korišćenje istog videa nije bila slučajnost.
Mika zaslužuje mnogo više obzirom koliko godina drugujemo. “Upoznali smo se” u kući moje drugarice kod koje sam videla komplet njegovih knjiga koji joj je darivao otac. Među njima sam prvi put videla „Horoskop“, „Hodajući na rukama“, „Tako zamišljam nebo“. Pozajmila mi je ceo komplet i preda mnom su se otvorili novi horizonti, najpre u pesmama, a zatim i u načinu kako su opremljene – umetničkim fotografijama. Uletela sam u taj svet pun mudrosti, lepote i neke posebne topline, učila sam da hodam na rukama, gledam ribe na krošnjama. Kasnije sam stigla do “Koncerta za 1001 bubanj”, “Savršenstva vatre”, “Mita o ptici”.
Počesto govorim ko nije čitao Miku u detinjstvu nije podojen čistom ljubavlju.
KR: Raspadom bivše SFRJ pokidane su veze i u kulturi, ali kako novonastale države tako i kultura gravitiraju jedna prema drugoj, prožimaju se, ako ni zbog čega onda zbog četvoroimenog jezika koji svi razumijemo. Kako ste doživjeli raspad zajedničke države i šta to zapravo mladog čovjeka opredjeljuje u životu da bude dobar ili loš? Zašto je ispalo tako mnogo loših ljudi u Jugoslaviji?
JELENA STOJKOVIĆ-MIRIĆ:
Razumemo se naravno i posle raspada najpre je upravo kultura počela da nas spaja. I kad se ne razumemo ako postoji dobra volja onda su tu prevodioci. Navešću primer slovenačkog sajta pesem.si, gde mnogi pesnici iz regona objavljuju pesme. Oni su ove godine objavili zbirku najboljih pesama po mišljenju uredništva. U njoj su zastupljeni pesnici iz Slovenije i pesnici/pesnikinje van tog govornog područja (imala sam čast da se među njima nađe i „Vasilisa“).
Nije nikakva nepozananica da danas pisci, pozorišta… gostuju u novostalim državama. Postoji kulturna saradnja.
Primer spontanosti je sajt Bundolo. Zanimljiv je jer mladi ljudi iz regiona na njemu objavljuju pesme i priče i ove godine je iz štampe izašla treća zbirka sa tog sajta “Bundolo offline 3”. Promocije se drže u Zagrebu, Beogradu, Kragujevcu, Sarajevu.
Pre punoletstva sam putovala po Poljskoj zajedno sa ostalim osnovcima iz lozničke opštine. Sve je bilo kao u bajci. Obilazili smo zamkove (čak i prespavali u jednom preuređenom u hotel), katedrale, nadaleko poznat rudnik soli u kome postoje čitave dvorane i u njima skulpture od soli, a onda smo se zatekli u kuli iznad ulaza u Aušvic. Jedino tu su svi ućutali i slušali šta govori glas sa trake koji nam je pušten kada smo ušli u kulu. Jedno je videti fotografije logora, a sasvim drugo osetiti, doživeti, videti. Ulazili smo u gasne komore. Iako je to po nekima traumatično za decu koja nisu punoletna (a i za odrasle), ubeđena sam da bi svako dete (ljudsko biće) na ovoj planeti trebalo da poseti taj logor.
Kao dete sam se u Aušvicu pozdravila sa mržnjom.
(Normalno je da ne možemo voleti sve ljude, neki nas povrede, gaze i pregaze, dokusure. Svako od nas ima takvo iskustvo i to je ono ne volim tu osobu (jednina) bez generalizacije po veri, naciji, bez žigosanja.)
Aušvic, bezbroj pitanja u glavi, neverica, taj jeziv doživljaj sagledanog najviše se može osetiti u pesmi “Čitaj mi bolji svet” (nažalost, neki delovi te pesme zauzimaju stihovi potaknuti raspadom SFRJ).
“Rat je svinjarija” (ispeva Prever), svinjarija je i kada čuješ vest da su mnogi nacisti, zločinci, doživeli duboku starost i “slučajno” su ih pronašli baš negde u njihovoj osamdesetoj, devedesetoj godini života.
Raspad SFRJ sam doživela tragično. Sve te slike stradanja, spaljene kuće, granatiranja, mrtvi, ranjeni, izbeglice, mobilizacije, scene kada vojna policija odvodi studente književnosti iz amfiteatra i znamo gde ih šalju, vidimo da su u klopci a ne možemo im pomoći. Loznica je na samo pet kilometara od Bosne, bili smo izmešani, jedni su išli u Bosnu u srednju školu, drugi dolazili u Loznicu, a onda bum granica i čule su se i videle vatre. Demonstracije protiv rata, sistema koji se zbog medijske blokade nisu mogle čuti dalje od Beograda, suzavci, prebijanja, krv. Onda bombardovanje.
Ovo mi je najteže pitanje. Mogla bih iz priča drugih, iz ličnog iskustva, pisati satima.
Rođena sam u toj zemlji i kao što negde reče (ili napisa) Albahari kad su ga pitali iz koje zemlje dolazi: “Ja sam iz zemlje koja više ne postoji.”
Mladog čoveka počev od faze odojčeta vaspitavaju roditelji. Ako se ono od cucle vaspitava da tamo negde postoje bauci u ljudskom obličju, koji ga mrze i da će doći da ga pojedu, takvo biće se neće formirati kao dobra osoba, jer će imati unapred zacrtane bauke – neprijatelje. S druge strane ako ga vaspitavaju da ne postoje bauci, kasnije, pod uticajem okoline, sticajem raznih okolnosti može da se desi da bude loša osoba (verujem manje loša od prvog primera). Imamo i primere gde ispod istog krova izađu petoro totalno različitih ljudi – to su karakterne crte (mogu svi da budu dobri, loši ili neka druga srazmera).
Zašto je ispalo tako mnogo loših ljudi u Jugoslaviji. Nema jednostavnog odgovora na ovo pitanje.
Svi bi trebali razlikovati dobro od lošeg, to se bar uči svugde, vrtić, škola, basna, bajka.
U svoje ime mogu da kažem da su me vaspitavali da ne mrzim i da sam lošem, zlu i mržnji rekla zbogom u Poljskoj.
Deo odgovora je u odlomcima pesme: “Čitaj mi bolji svet”:
Ana, imala sam terasu mladosti sa koje sam gledala / čisto nevino zvedano nebo, / onda su mi / za početak, oteli terasu. / Krtice zla izrovarile su moju zemlju, / bacili novo mlado meso u grotla vatrena, / bacili su sela i gradove, / reke su se u krvavim očima ogledale, / novi bezimeni i imeni, / nevini, / počeli su mi se javljati: / Sanjaj nam život do kraja, lepši, / u svoj svojoj punoći,/ sanjaj nam polja radosti, / pšenicu, dvorišta, domove, / sanjaj nam ptičji pev…/ I ja im sanjam, / sanjam, / al’ ne znam kako da im odsanjam spaljene fotografije, / nove ljubavi, / školske drugove,/ kako da im dosanjam sve/ u svoj svojoj punoći od mira, / gde niko nukud rasuo se nije / sa ove i one strane vidljivog?
…
Al’ kome pišem ovo? /U istom ruhu, / pred istim znamenjem,/ nemani se klanjaju svetom zlu./ (Da li je ikada rođen čovek!?) / Nanovo i nanovo, / zaklanjam oči nevinim, / bezimenim i imenim, / sanjam im sve što mogu./ …
Ponekad sebi dosanjam kroz vekove, / da neba nisu nikad zavrištala, / dok me sa mojih svetih slika / gledaju znakovi srca, / modre im suze iz komora, / pišu, / pišu, / i sama sebe ponekad lepše dokuckaju. / Ponekad sebi dosanjam čoveka,/ dok padam u poslednji pogled: / Čitaj mi, /čitaj mi bolji svet!
“To još niko ne ume”, autor pjesme i video-rada Jelena Stojković-Mirić: http://www.youtube.com/watch?v=2eEWAs-WWG0
“Eduarde, zemlja će me voleti”, autor pjesme i video Jelena Stojković-Mirić: http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=DBoDbVbPRCM
