Redakcija ЛИТЕРАТУРА КАО ЈЕДАН МОГУЋИ ЖИВОТ
РАЗГОВОР СА СТОЈАНОМ ГАРОВИЋ МАГДЕЛИНИЋ
Разговор водила: Проф. др СЛАВИЦА ГАРОЊА
Почећемо, драга Стојана, од једног парадокса, али који је заправо више правило него изузетак у нашој средини, за жене које пишу. Иако је иза вас неколико одличних романа историјске тематике (у више издања), чак и превођених, и поред неоспорно добре рецепције у читалачкој публици и позитивне критике, Ваше име је остало релативно непознато јавности. Како то објашњавате? Да ли је посреди потцењеност историјског жанра (сличан пример је недавно преминули Добрило Ненадић), или је реч о још увек крутим патријархалним оквирима „мушке критике“ и непропуштању жена у тај забран, односно „неумрежености“ у савременој култури у којој сте остали „невидљиви“ и која, сведоци смо, кроз рекламу и пропаганду (па и систем награђивања) протура сасвим проблематичне, и идеолошко-политички „подобне вредности“, далеко од сваке језичке уметности и естетике.
У Вашем питању садржан је и добар део одговора. Истина је да су у нашој културној стварности жене које пишу романе скрајнуте, и то из свих ових разлога које сте поменули. Дакле, романи са историјском тематиком били су, како су констатовали и књижевни критичари и писци који су говорили и писали о мојим романима, у нашој књижевности, ретки. Нарочито историјски романи са тематиком из Средњег века. И нарочито историјски романи чији су аутори жене.
Друго, патријархални оквири у нашим срединама су већ поодавно, ако не и одувек, и даље јако, јако крути. „Мушки принципи“ ту, нажалост, долазе до пуног изражаја. Стога се не чудим Скерлићу што је био, до крајњих граница пристојности, веома непријатан према делима славне Исидоре Секулић, говорећи да у Писмима из Норвешке књижевница „има маглу у глави и лед у срцу“, а за Сапутнике ја рекао да је то „једна нова појава експлозије женске искрености у књижевности.“ Скромна Исидора је, кажу, само поцрвенела и заћутала. После још неких критика, у стању очаја и срамоте, спаљивала је своје рукописе.
И треће, важно објашњење које погађа све оне који се баве књижевношћу, то је свеопште урушавање културних вредности,поплава кича, шунда, неукуса и простаклука, који бујају на све стране, заокупљајући пажњу и интересовања младих,што има и имаће далекосежне последице, па минималистичка издвајања за културу, те је, самим тим, и област књижевности на великом губитку . Тиме су погођени и мушкарци и жене писци. Ипак, мушки свет мало лакше „плива“ у свему томе. Мада, и ту је дошло до поремећаја вредности. Испливавају на површину и бивају награђиване неке књиге осредњих вредности, а уз то више личе на политичке памфлете него на књижевност (сетимо се само колико се прашине већ годинама диже око доделе Нинове награде), и, што је по мени најгоре, у њима је најчешће присутно блаћење наших традиционалних вредности исвега осталога што носи одлике националног идентитета. И најзад, подела награда преко веза, интересних група и припадности клановима, по принципу „ти мени, ја теби“, потпуно је очигледна.
Неизбежно питање је и – како сте почели и када сте препознали тај унутрашњи порив, који сте преточили у жељу за писањем – и то, до сада искључиво романа као жанра, који су, морамо рећи, уједначеног квалитета, енергије приповедања, вештих заплета, одличних дијалога и карактеризација, као и историјски фундираног, дубоког познавања атмосфере и амбијента српског средњег века, а у чему сте применили и неке модерне наративне стратегије.
Кад чујем тако лепе речи о мојим романима, и то од уважене универзитетске професорке, књижевне критичарке, и једне од најплоднијих савремених списатељица, онда је моје задовољство потпуно.
А што се тиче тог унутрашњог порива у жељи за писањем, вероватно се мозаик мојих размишљања током дугогодишњег читања добрих књига, склопио са жељом да прикажем неке потпуно неразумне, несхватљиве, а истините историјске догађаје, који нигде нису записани, а за мој завичај и моју породицусу биливеома важни. Пошто у животу писца ништа није случајно, па ни место његовог рођења, како је зборио Данило Киш, тако сам ја у педесетим годинама свог живота непланирано улетела у велику „авантуру“ звану писање, а на наговор дугогодишњег пријатеља, историчара Славенка Терзића, којег су те заједничке нам, завичајне историјске теме професионално интересовале.
Уз његову подршку и велику помоћ Вука Милатовића, који је био иницијатор идеје да се занимљив историјски садржај уобличи романескном формом, настао је мој први роман Један могући живот.
После тога историјски садржаји су ми се сами наметали. Радозналост и жеља за откривањем занимљивости из наше историје су се стално увећавали, тако да сам до краја остала потпуно посвећена том преплитању историје и фикције, што ме изнова мотивисало за даљи стваралачки рад.
Већ у току писања првог романа нагомилало се прилично много историјских садржаја, те је тако други роман, Из легенде прстенови, настао захваљујући првом, мада је он много компликованије форме, врло сложеног заплета распоређеног у неколико наративних нивоа, а и радња задире у далеки Средњи век и доба Немањића, па се растеже до данашњих дана. Уз све то радњу непрекидно прати легенда о два златна прстена која, у драматично дугом периоду страдања народа на територији Старе Србије, стално мењају власника.
Иначе, бављење догађајима и судбинама људи у нашем Средњем веку, препуном митова, легенди, необичности, раскоши и богатства, али и пропасти и патње, било је велики иницијални подстицај, те сам, морам признати, са великим задовољством и радошћу, потпуно посвећено радила не само на овом роману, већ и, такође са великим жаром, и на Доротеи и Оливери.
Незаобилазно уз ово питање јесте и – с обзиром да нуклеус радње Ваших романа чине жене, историјске личности племенитог рода (Оливера Лазаревић, Краљица Јелена Анжујска и друге) – како сте бирали Ваше јунакиње, што је укупна новина у српском историјском роману? Како је текао рад, односно комбиновање истражене, документарне грађе и фикције?
У мом случају, изузев првог романа који је писан са намером приказивања истинитих догађаја из живота моје мајке (повест ређана по хронолошком редоследу), и петог у наслову Текла вода (Један могући живот 2), који је наставак првог, све остало је наилазило спонтано.
Дакле, није било унапред направљеног плана, већ сам, пратећи радњу, на лицу места добијала инспирацију за даљи ток.
И за сваки главни, женски лик, од моје мајке, преко Тодоре, краљице Јелене и Оливере, имала сам јак мотив. У сваком од тих ликова, вероватно уткан је и део моје личности, али и снага, стаменост и жртва моје мајке, која је, вероватно, и „главни кривац“ за галерију женских ликова који чине основу мог књижевног стварања.
А то комбиновање документарне грађе и фикције, које је, не само наизглед, у разноликим варијацијама компликовано, било ми је веома забавно.
С тим у вези, цитирала бих речи проф. др Марјане Ђукић, ауторке Поговора мог романа Из легенде прстенови:
У овом роману Стојана Магделинић даје предност историји у односу на интимну причу, али је овог пута фикција приказана као документ. Игра документарног и измаштаног код ауторке заводи читаоца да тражи једно или друго, и да по правилу, греши. (Причам из искуства, верујте ми на реч. Кад год сам помислила да је неки део сигурно из стварности, ауторка ме је уверавала да је тај део потпуно измишљен. И обрнуто, неки невероватни догађаји заправо су се догодили.) Познато присуство реалног света у књижевном делу нарушава сама ауторка која нас наводи да поверујемо у њену причу као стварно одиграну ван романа, али нам, истовремено нуди свој фиктивни свет, па са та два конца држи читаоца у неизвесности какву овај воли.
А што се тиче мог избора историјских личности – жена, е то није било случајно. Имајући у виду истинске вредности мајки, супруга, сестара и кћери српских владара, дакле, личности племенитог рода у драматичним догађајима историје Средњег века, било ми је велико задовољство бављење њиховим животима.
Краљицу Јелену од Анжуа, жену краља Стефана Уроша и мајку краљева српских Драгутина и Милутина, одабрала сам на основу веома ми примамљивих историјских чињеница о њеном боравку у мом завичају, о храму, који је, по легенди, изградила у једном селу мога краја и у којем је отворила школу за сиромашне сеоске девојке, што је, иначе, и у другим крајевима, чинила.
Окосница романа јесте њена жеља да на српски језик преведе, не дела јуначке поезије, која је у то време била у успону у Европи, не, дакле, дела о бојевима и јунацима, већ(каква авангардна идеја за то време!), једну повест о љубави, један roman d`amour, у то време веома популаран у Француској, спев о Тристану и Изолди.
Уз то, дала сам машти на вољу и настала је, у том прелепом храму, једна топла љубавна прича,чији су јунаци Доротеа и Драгољуб, пандан Тристану и Изолди. Нажалост, и та љубав је остала неостварена.
Фокусирала бих се ипак, на до сада Ваше најуспешније дело – по свим параметрима (три издања) – Оливеру, кћерку кнеза Лазара, одведену у Бајазитов харем, након Косовске битке. Ова историјска личност и познате чињенице из њеног живота са огромним литерарним потенцијалом, била је скрајнута и дуго чекала своју високоуметничку књижевну обраду, и мислим дају је добила у Вашем роману, с тим што је с овом чињеницом мало читалаца упознато. Претпостављам да би једна добра екранизација по овом Вашем, врло филмичном роману, избацила и роман и Вас у први план, па би и романима о рецепцију какву Оливера у Вашој обради заслужује (за разлику од филмског документарца и врло неуверљиве реализације исте теме у филму „Пут ружама посут“). Можете ли нам нешто више рећи о раду на њему. Када и како је потекао интерес и инспирација парадигматском судбином најмлађе кћери кнеза Лазара?
Моја интересовања су и после романа Доротеа, остала у сфери националне историје, по којој сам у то време фанатично чепркала.
Завршивши, дакле са завичајним темама, и из прошлости и садашњости, решила сам да се „закачим“ за историју мог другог завичаја, Београда. Одлучила сам најпре, да четврти роман буде повест о свим врлинама овога света украшеног српског деспота Стефана, наследника круне Лазареве у најтежем времену постојања и опстанка српске средњевековне државе.
Међутим, тај „женски принцип“ је у мени, као и увек, превладао. Интригантно импресивна биографија најмлађе, пете кћери кнеза Лазара, Оливере, била је за мене велики изазов, те сам кренула путем њене, како Ви кажете, „парадигматске“ судбине,откривајући најскровитије кутове њене напаћене душе(од тренутка одласка из Србије и, силом прилика, удаје за султана Бајазита, убице свог оца, преко боравка на турском двору, па до, после Битке код Ангоре, робијања код татарског кана Тамерлана, потом ослобађања и повратка у земљу и живота уз свог брата Стефана на двору, у престоници Београду), трудећи се да спознам њену снагу и разум, али и жртву за спас рода свога у времену великог зла и безизлаза.
Имала сам доста материјала, снабдевали су ме пријатељи оригиналним садржајима, чак и из турских извора, што ми је помогло да останем у историјској истинитости. Остало је фикција којом сам надограђивала фактографију.
Више од две године сам живела Оливерин живот са свим њеним успонима, падовима, радостима и жалостима, патњом и основним постулатом њеног живота – помоћи своме роду и дому, својој земљи и, надасве, своме брату, српском владару Стефану, од почетка његове владавине па до година највећег напретка и успона српске средњевековне државе са седиштем у Београду.
Потпуни, не и једини, али свакако најтрагичнији преокрет у Оливерином животу настаје након изненадне смрти брата Стефана, тог несрећног јулског дана 1427. године, после којег следи силовити пад и суноврат српске снаге и моћи.
И Оливерин живот постаје велика патња.
Шта јој преостаје, већ да, сломљеног срца, уз сестру Јелену Балшић, тугује.
Иначе, сестринска љубав према брату је, опште је познато, од грчких трагедија, па преко наших народних и лирских песама, па преко сестре Батрићеве, најузвишенији, најплеменитији и најискренији степен љубави.
Овај Ваш роман је преведен и на турски језик у угледној издавачкој кући у Истанбулу. Како је дошло до ове реализације, која је остала поприлично непозната, да не кажем у медијима прећутана, а може чинити част српској књижевности. Како тумачите то што исти период у данашњем турском филму, њихови филмски радници – према својим империјалистичким матрицама и неоосманским тежњама – сасвим злонамерно тумаче и приказују, наравно, на нашу штету?
Свака књига, свима је позната синтагма када говоримо о писању, нађе свој пут. Тако је и мој роман Оливера „златовез“, како га је назвао најплоднији писац мога завичаја Заим Аземовић, потпуно опчињен романом, нашао пут од мојих родних Рожаја до Истанбула, на руке господина Бећира Реџовића, заједничког нам пријатеља и човека из нашег краја, који је, такође опчињен романом, одмах нашао издавача, а и великог професионалца, наше горе листа, господина Saffeta Atalaya, који је роман превео на турски језик. Било је то време кад се у Турској приказивала серија о Сулејману Величанственом, која је потпуно заокупила пажњу јавности, те су књиге историјског садржаја о животу њихових владара, од којих је један и султан Бајазит, лик из мог романа, и тамо врло тражене, за разлику од нашег културног поднебља где је историја потпуно скрајнута у други план. Чак, морам се похвалити да је продуцент Сулејмана Величанственог имао контакт са мојим пријатељима из Истанбула и изразио спремност да по мом роману сними филм, или серију. Нисам на то, из више разлога, пристала.
Што се тиче филма који помињете нисам упозната са радњом, али ме такав став,не само турских филмских стваралаца, не чуди. Уосталом, сваки народ, па и турски,што је и подразумевајуће, афирмише своју културу и приказује историјске догађаје из свог угла.
Више је за чуђење што је, у нашој стварности,брига за традицију и културну баштину мртво море, што се, не ретко, прибегава скандалозном фалсификовању историјских чињеница, наравно, на штету истине. Има много оспоравања, умањивања па и негација вредности вишевековне српске борбе за слободу, прекрајања историје, чак, бујања, међу нама, агресивне србомржње у сфери тумачења историјских процеса (какав скандал у односу према очувању националног духа!), па и незаинтересованости и површности, али то је тема неке друге приче.
Упознаћу Вас, у вези са тим, са једним „мојим случајем“ који би се могао подвести под типичан пример нашег немара, чак отпора,према националној историји. Мој роман Из легенде прстенови ушао је у ужи избор за награду „Исидора Секулић“ за 2002. годину. Наравно, иако је имао све квалитете доброг романа,како ми је рекла једна чланица жирија, која је гласала за њега,није добио награду, јер, став осталих чланова био је категоричан да награду не може да добије роман са историјским садржајем. Иначе, награда је припала роману нашег писца чија се радња дешава у Каиру (!?). Коментар је, свакако, сувишан.
Што се тиче издања мог романа Оливера на турском језику, могу рећи да је превод урађен од речи до речи, дакле, крајње професионално, ништа није измењено, скраћено, нити фалсификовано, и стога осећам велико задовољство и упућујем захвалност и преводиоцу, господину Saffetu Atalaya и угледној издавачкој кући Arunas Yayincilik из Истанбула.
Сем историјских романа из српског средњег века, Ви сте се веома успешно огледали и у тзв. стварносној прози – два Ваша романа говоре о сасвим недавној прошлости (Другом светском рату и поратном времену) у црногорској, национално мешовитој, и стога врло осетљивој средини, односно Рожајама, које је и Ваше родно место. У њима сте показали не само значајно познавање менталитета, већ и завидну и богату завичајну лексику, приближивши савременом читаоцу једно време и епоху из доба друге Југославије. Нарочито се ту истиче роман, настао из казивања Ваше мајке, у једно и Ваш први роман. Шта можете рећи о њему?
Већ сам поменула да је мој први роман у наслову којим га је удостојио Радослав Братић, Један могући живот, једна исповест, крајње истинита и искрена, испричана са укусом горчине. Хапшење главне личности романа, боравак једне сасвим недужне и политички сасвим неупућене, уз то неписмене младе женске особе, по албанским и италијанским казаматима у току Другог светског рата, повратак и разочарења, годинама су у мени иницирали неодољиву потребу да то и обелоданим, нарочито стога што је та, без икакве кривице страдала особа – моја мајка. Најзад, ти догађаји нигде нису записани, а славни Меша је говорио да оно што није записано, као да се није ни догодило. Мој једини циљ био је приказивање истине, иако сам себи често постављала питање које је постављао и Ћосићев Иван Катић постоји ли истина која може да постиди људе?
Насупрот, дакле, писцима који наглашавају да су личности и догађаји у њиховим делима измишљени, а да је свака сличност случајна, у мом првом роману је обрнут случај:догађаји су истинити, јунаци стварни и свака сличност је намерна. Ја сам се са задовољством, али и тугом, бавила потресним догађајима и судбином главне јунакиње, моје мајке.
А што се тиче мојих Рожаја, био је то, у време мог детињства и ране младости леп градић, са свим чарима малих вароши, са једном главном и неколико споредних, уских уличица, налик сокацима, са Горњом и Доњом чаршијом, са једним мостом на жуборећем, бистром Ибру и две џамије (цркву су порушили комунисти после рата), са једном основном школом и једном великом фабриком за прераду дрвета, са два хотела, зградама општине, милиције, биоскопа и поште, испред које је била аутобуска станица, потом са две пекаре, Дестановом и Омовом, једном посластичарницом и пијацом, и што је најважније, са људима различите етничке припадности, а уз то, зачуђујуће сложних, скромних, дружељубивих, духовно богатих, и надасве, хуманих.
Уз то, у оптицају је било, осим речи српскохрватског језика, како се званично звао језик којим смо сви говорили, много турцизама, локализама и других, само нама из тог краја познатих речи, идиома типичних искључиво за рожајски крај, те сам их, задивљена сочношћу и необичношћу, максимално користила у писању, нарочито прва два романа.
Но, ситуација се, као и на читавом турбулентном балканском простору мења, зависно од интереса великих сила, те се одрази тога итекако осећају у национално мешовитим, па ради тога изузетно осетљивим, на сваки догађај,срединама, као што је и моје Рожаје, па и шире географско окружење.
Пратећи злураде коментаре мојих сународника, а и суграђана, на друштвеним мрежама, а када су у питању нарочито недавна дешавања, пре бих рекла врло драматична, чак застрашујућа, превирања у Црној Гори, кад се један народ грчевито, на гандијевски смирен начин, бориo и бори за свој опстанак и одбрану идентитета, схватам да се разбуктала зачуђујуће ужасна мржња, не само на националној основи, и не само од стране једне етничке или верске групације. Понекад не могу да поверујем да су, у мом крају, и мом ширем завичају, то потомци оних дивних људи који живе у мојим сећањима, а и приказани на најлепши начин у мојим романима.
Једино што ме, кад кад, теши да не паднем у очај због тога је она Мешина синтагма да у свету има много више добрих људи него злих, само се зли даље чују и теже осећају, док добри ћуте. Желела бих да у мојим размишљањима превлада оптимизам и вера у стихове из једне грузијске народне песме, коју је често цитирао песник мога завичаја Мирослав Ђуровић, а који гласе: Све што је мржња разрушила, љубав је поново сатворила.
Ипак, и поред вере, и наде, и љубави, то је, по мом дубоком уверењу, нажалост, немогуће, бар на овим нашим, регионалним, налик уклетим, просторима.
На срећу, постоји неколико књижевних часописа који се одупиру тој дубоко посрнулој, оболелој и исфрустрираној нашој реалности, афирмишући и уздижући књижевно – уметничко стваралаштво, без обзира на националну, етничку или било коју другу припадност аутора, на ниво који заслужује. Ту свакако, спада и рожајска Авлија.
Имате и веома богат круг пријатеља из света књижевности, који су Вас пратили, читали прве рукописе и подржавали, а од којих, нажалост, неки више нису међу нама. Можете ли евоцирати нека сећања и њихову улогу у Вашем књижевном формирању и стваралаштву?
Имала сам срећу да будем у друштву веома часних људи, у исто време великих имена наше књижевности, књижевне и историјске науке, што је, свакако имало великог утицаја на моје стваралаштво.
Ту су најпре поменути историчар, академик Славенко Терзић, који је иницирао писање повести из живота моје мајке, робијашице из Другог светског рата, потом универзитетски професор и песник Вук Милатовић који је, као нико други, веровао у мене и моје списатељске способности. Потом мој омиљени приповедач и до краја свог живота најбољи друг и пријатељ, писац Радослав Братић, „савремени класик“ и „херцеговачки Маркес“, који је, у почетку, чак,оспорио вредност мојих првих рукописа, што ме није обесхрабрило, напротив, натерао ме је да на прави начин спознам тајне писања, те је, на крају, са истинским надахнућем говорио на представљању мог првог романа у Библиотеци града.
Морам признати да је Братић био у мом „случају“ јако сумњичав, као, уосталом, и многи његови ликови који су потекли из херцеговачког крша, али је, сваким мојим следећим романом све више сам своју сумњу обарао, да би ми, после читања моје Оливере, било је лето, ја у Херцег Новом, он у Тивту, послао поруку следеће садржине: Једини роман који сам прочитао за три дана, оцена чиста десетка!
Потом,ту је увек присутни,предобри човек, универзитетски професор Мирољуб Јоковић главни и одговорни уредник „Рашке школе“ издавача мојих романа, па писци Заим Аземовић, Љубиша Рајковић Кожељац и Милорад Р. Блечић, који су се искрено радовали свакој мојој књизи, потом универзитетски професори Драгољуб Мартиновић, Радојка Вукчевић, Марјана Ђукић,Михаило Шћепановић, па књижевни критичар и песник Милета Аћимовић Ивков,онда песници Петар Пајић и Братислав Р. Милановић,есејиста Рамиз Хаџибеговић, и у најскорије време Ви, драга Славице, чији би романи Повратак у Аркадију и Парусија, гласови испод папрати (какав импресивно срочен наслов!), о страдању српског народа у Славонији у 20. веку, сломили срце и једног Јована Скерлића, осведоченог противника тзв. „женског писма“ који би био принуђен да Вам ода заслужено признање.
Дакле, сви они чине плејаду великих имена књижевне и историјске науке на која сам поносна и срећна што су део својих живота трошили са мном и били моји искрени пријатељи и сарадници. Да цитирам речи драгог ми Радослава Братића „имала сам среће што су ме припустили у њихову близину.“
Било је ту још светлих имена наше културе и књижевности, не само из Београда и Србије, већ и из Рожаја,Берана, Подгорице… Нажалост, многи од њих нису међу живима, али најлепша сећања на њих, на њихова грандиозна дела, на њихову добру намеру и помоћ коју су ми пружили, остају, уз велику захвалност, заувек.
Претпостављам да је и породично окружење утицало на Ваш књижевни развој и рад – како се то „уклопило“: удата жена и мајка, која пише романе – од кога сте имали подршку, а ко се „чудио“ над таквим ангажманом жене, након првих Ваших, евидентних књижевних успеха? Да ли је то и парадигма стваралаштва већине жена данас, упркос свему и још увек?
Породица је одувек за мене била светиња. Још од дана раног детињства и преране смрти мог тридесетседмогодишњег оца, нас, четворо деце, живело је уз мајку сложно, скупљено, и у добру и у злу, у гомили, као стабљике жита везане у сноп. Тако је то остало и за каснији живот, кад смо сви имали своје породице. „Сви за једног, један за све“ био је и остао мото наших живота.
Тако се, ето, десило да ме је на писање петог романа „натерао“ један члан моје породице, једна млада стабљика жита, мој унук Данило.
Он је, као једанаестогодишњак, у току летњег распуста 2015. године прочитао мој први роман Један могући живот. Толико је емотивно доживео садржај романа, нарочито крај у којем су описане потресне сцене умирања мог оца, да ме je, уз реку суза које су му се сливале низ лице, замолио да напишем наставак, да опишем како смо нас, четворо деце живели са мајком, без оца.
И тако је настао роман Текла вода, који је, заправо Један могући живот 2.
И тако је Данило обећао да ће, кад одрасте, написати наставак породичне саге, у наслову Један могући живот 3.
Иначе, живела сам и живим у једној традиционалној, патријархалној породици у којој су врата куће увек, чак и превише, била отворена за рођаке, пријатеље, познанике и путнике намернике. Уз професију просветног радника, обавеза је било напретек, али сам, уз све то, имала времена за писање. Нико није трпео, све се уклапало на најбољи начин. У току писања романа имала сам велику подршку свих чланова породице и уже родбине, а нарочито супруга (?!) што је врло необично, а и за сваку похвалу (трпео је и он критике с разних страна), имајући у виду чак, превише наглашено традиционално окружење.
Тако ме је један пријатељ, познати писац из мог завичаја питао „како те Љубо (супруг) пустио да пишеш?.“ Што се тиче познаника, пријатеља, колега – коментара је било напретек, од оних најприземнијих, као „ти да пишеш?“, „шта ће ти то?“, „зар немаш паметнија посла?,“ „много си се залетела,“ „боље да куваш ручак породици, него да губиш време на пискарање“ па до коментара искрене подршке, похвале и, чак, дивљења.
Сви ти коментари, нарочито они негативни, у којима су биле очигледне речи извесне пакости, више су говорили о онима који су их казивали, него о мени. Нисам се обесхрабрила, напротив, ишла сам још мотивисанија, даље.
Морам признати, ипак, да су похвале, којих је било много више,представљале највећи покретач.
Најзад, драга Стојана, да ли имате у плану неко ново дело? Шта по Вама, и након оствареног искуства писца, представља писање, у овом и оваквом времену, где се све мање чита (нарочито квалитетна проза са националном тематиком), и чему остају верни само ретки посвећеници старијих генерација, оних образовани на старим и класичним програмима књижевности, који су потпуно у изумирању пред новим временима?
Ко се једном инфицира писањем, остаје у њему заувек. И поред тешког времена, распетог језика, оне човечне стварности, опште незаинтересованости за књиге озбиљних садржаја и читање, сулудог медијског кидисања крајње непримереним садржајима на свест људи,свакодневног ковитлаца негативних вести на којима се губе време и енергија, треба писати. Нађу се, на срећу, чак и млади људи, који воле писану реч, који пронађу мисао писца, и кад се најмање надате, или кад помислите да писање више нема сврху, однекуд стигне похвала за неку вашу књигу, за неки лик, за неку ситницу из романа на коју можда нисте ни обратили пажњу, и кренете… на нове странице.
Неко ће, ипак, читати – заискри нада у срцу писца.
