Redakcija У Богатићу 15 . јуна 2018. године одржана је промоција две песничке књиге Милане Давидовић: Два пупољка једне руже, ђердани од стихова…
У Свечаној сали СО Богатић промовисане су пета и шеста збирка песама “Испод трепавица” и “Песмарење”, песникиње Милане Давидовић из Богатића.
Сала је била премала да прими све заљубљенике и љубитеље лепе писане речи, те су многи престајали на ногама, решени да остану до краја.
Организатор се побринуо да промоцију украсе и хор и певачке групе, музика и игра.
На почетку промоције наступио је Мачвански хор – песмом из Литургије Св . Јована Златоустог, а и током промоције песмом – Удаде се Јагодо итд…
Током ове промоције и дирљиве вечери спонтане, харизматичне и све афирмисаније песникиње, Милане Давидовић наступали су чланови Удружења Завичај – Банија мушка и женска певачка група, док је казивање стихова гитаром пратио Влада Мишић.
Иначе, Милана је учесник и добитник награда на многим међународним песничким конкурсима. Љубав према поезији и писању гаји још од раног детињства. Пише и песме за децу, а неке од њих налазе се у Међународној збирци песама и прича за децу „Загрли живот“, у зборнику„Трагови у песку“, као и у Антологији дечије поезије. Октобра 2016. године, постала је члан Светског удружења песника, са седиштем у Италији,чији је оснивач Силвано Бортолаззи, који је три пута номинован за Нобелову награду из области културе. Милана је један од оснивача и председник Удружења писаца “Јанко Веселиновић” из Богатића. Њена поезија је поезија љубави.
Рецензент збирке песама „Испод трепавица“ песник Јован Н. Бундало казе: „Милана живи у својим песмама, срцем гледа и своју душу нам у песмама нуди да видимо њену чистоту“.
Публика која је дошла на промоцију књига могла је да види и плесне кораке Миланиних церки Уне и Ане.
Збирка „Песмарење“ је подељена на три дела. Први део су песме за децу, други песме о љубави, а трећи део су песме о животу, огњишту, сећању на завичај. У предговору књижевник Славица Јовановић каже:“ Добили смо новог песника из народа, за децу и одрасле, бранитеља ћирилице у лику и делу песникиње Милане Давидовић”.
Рецензент књиге ‘’ Песмарење’’ је Славица Јовановић књижевница које је читала биографију и стихове песама.
Током промоције било је и песничких надмудривања и натпевавања , те је песникиња укрстила копље са Милорадом Јевтићем пуковником ВС у пензији.
Милана је прошла трновит животни пут кaда је напустила свој завичај Двор на Уни, током ратних дешавања 1995. године и обрела се у Србији као избеглица. Где је наставила школовање, удала се, изродила децу… Тако да јој је после трња и цвећа, остала стаза посута цвећем и песмом. Милана је песничка ходочасница , која изговара своје стихове , као молитве у храмовима , високо морална и патријахално васпитана, од предака научена да сачува своје огњиште своје претке и своје потомке .
И она се грчевито бори попут вучице за свој српски род и пород, за песнички родослов и мудрих људи благослов. Зато осим књиге у свом мајчинском и песничком крилу држи и своје потомство. Промоција за памћење , уз комбинацију етно музике , гитаре , плеса , фолклора, народних ношњи. И након промоције настављено је дружење овог сада мачванског песничког лучоноше , Милане Давидовић са публиком ,
јер су стрпљиво и у реду чекали да им песникиња потпише књиге …
Преносимо у целости предговор иѕ књиге ‘’Песмарење’’ , рецензента Славице Јовановић , новинара и књижевника…
-ПРЕДГОВОР ЗА ЗБИРКУ ПЕСАМА ‘’ПЕСМАРЕЊЕ ‘’ ПЕСНИКИЊЕ МИЛАНЕ ДАВИДОВИЋ ДРАГАЉЕВИЋ
ПЕСМЕ КАО КОЛОРИТНЕ ФОТОГРАФИЈЕ , ОВЕКОВЕЧЕНЕ ЗА ВЕЧНОСТ
Нова песничка књига све снажније , распеваније и упечатљиве песникиње ‘’ Милане Давидовић Драгељевић ПЕСМАРЕЊЕ ‘’ одликује се благодарјем , лепршавости белих лептира , песмодарјем , милозвучјем , нотним записима и нотама голубијих крила .
Ако су њене предходне песничке књиге биле семенке надахнућа , овде су Миланини најсвежији рукосади , постали дрвореди сталнорађајући, доносећи божанске плодове .
Који зором заблистају , умивени сунчевим наранџастим кристалима . То су песме које се певају у најдубљој тишини , животни џубокс за музичке жеље , виолински кључ којим откључава срца љубитеља поезије . Мелодије са старих грамофонских плоча , тек сада испеване и гласним жицама песникиње компоноване , стиходарјем славуја распеваних . Песме гласовите Милане , разнежене жене , доживљавају своје бујање , а она је ту да попут верглаша одсвира и продужи мелодију младости , у садашњост претворену… Њено Песмарење је клијање песничких рукосада .
У Песмама за децу врцавим и искричавим , доказује на ком је терену своја , постаје чаробњак и мађионичар , који из свог шешира и шарених марама уме да извуче и јежа и тужног меду и змију и зеку и магаре у школи и ласте и врапца архитекту . Песникиња амбасадорка љубави и песништва , песмољубљем инспирисана , енергијом митске жар птице , наелектрисана варницама свитаца , намагнетисана љубављу мајчинском , остварена и као песник и као мајка . Роду и породу свом , плоду утробе своје чита мисли , исписијући им бајковите песме разнобојним кредама – цветовима , на табли ливади зеленој . Пулсира и дрхти над њима ко затегнута струна лире и постаје им и заштитница и амајлија и бранитељка , а по потреби и другарица и калеидоскоп и чегртаљка . У њеном стиховању нема сувишних речи , као да их је певушила док их је писала , а онда кад се отргоше из руку оловке , креде и гушчија пера , наставила је да их пише срцем , стих по стих . А сваки стих отргнут из мајчинске успаванке .
Цитираћу стих из песме ‘’ Рат за столом ‘’ :
– О, како је диван так шаховски рат
јер не гине ником ни отац, ни брат.
Или строфа песме “ Љубав јединца ‘’ :
– У клупи до мене седи један клинац
И његов ме осмех увек развесели
Много ми се свиђа ал он је јединац
Па не знам дал ‘’ уме љубав да подели .
Да додамо и строфу из песме ‘’Ласте ‘’ :
– Ту прогнозу ко им даје
да пролеће нам донесу
када зима бела стаје
и пахуље вежу кесу!?
Ако је у песмама за децу била највештија и сасвим подетињила , или како се то у жаргону каже ‘’ испекла песнички занат ‘’ , није ништа мање величанствена ни чудотворна ни у љубавним песмама . И ниједан читалац неће доживети бродолом , уколико се запути бродовима инспирације ка пристаништима песничким , макар био и слепу путник , између корица новонасталих стихова . А ту ће се тек разбуктавати , распламсавати , зажарити и буктати песничке ватре , заноси и кликтаји свитања , очи заискриле , док песме благотворне видарице исцељују душу . И да ухватим муштулук , о заљубљеној песникињи у стиходарје и стихогорје , чије песме окрилате пауновим крилима и које нису у ритама и дроњцима , већ брижљиво написане и ‘’ одевене ‘’ , готово римоване . У ретровизорима сећања и сновиђења попут мистичног графолога у рокописима и ветрописима открива неисписане чежње и љубави скривеним под крилом канаринца , где одлећу само рајске птице . Али песникиња и ту је надмоћна и свемоћна , пркоси неисплаканим сузама и сваку песму ставља у рам као живописну слику , овековечену за вечност , додајући ноте и музичке лествице . Не скривајући своје најснажније и најтананије емоције , стављајући свој љубавни аутограм испод сваке песме . Споменимо песму ‘’ Отргнути ‘’ :
– Слажу се осећаји небројени
док ткам разбојем душе моје
ко нити свиле растањени
откад се растасмо нас двоје.
Или рецимо стих песме ‘’ О срце , моје ‘’ :
– О срце моје, сад зубе стисни,
нек чује се се крик из твојих груди,
у њему сав бол временски истисни,
па онда спокојно заувек буди.
И у песмама о животу , песникиња има своје путоказе , своје снове недосањане , аутобиографске исповести и колоне дуге , песме о огњишту , о мајци …, пита се : – Где је мој дом ? …, пише о винској илузији , о веселој машини, о жени и слично .Усуђујем се да кажем , да овако римоване , стиховане , певљиве и милозвучне песме , записане тихом мелодијом , би требало да прочита неки врстан композитор , како би оживео ове живе слике песничких муза да би им дао музичку подлогу, одајући признање тој песничкој блиставости и сазревању . То су песме које заслужују ноте . Написане у даху , једноставне , без сувишних речи и сувишног слога , као да је у питању песничко наменско стваралаштво , које треба украсити виолинским кључем и музиком . Било би грехота поједине песме из ове песничке збирке не запевати на ухо , уз гитару , гусле , хармонику , виолину , флауту , чобанску фрулу …
Ево неких стихова из песме ‘’ Колона туге ‘’ : –
Била једном колона једна,
дуга, препуна боли.
Била је она и гладна и жедна,
жељна и воде и хлеба, и соли.
Да не заборавимо и ове риме из песме ‘’ Песма о огњишту ‘’ :
-Дозива нас и Огњиште,
што погачом не мирише,
све је тужног ока привид,
само трава кроз њу дише.
Да се подсетимо и песме ‘’ Моја Евица ‘’ :
-Да, мислите тада било је лако,
и да имала је дати деци колко треба
рађало се. Бар троје имао је свако
били су боси, ал сретни парчетом хлеба.
И да завршимо стихом из песме ‘’ Где је мој дом ‘’
– Ја припадам овдје, јер овдје родих покољења.
Док остале светлуцаве стихове ко стокраке звезде остављамо читаоцима …
А што се тиче књижевне сцене , сасвим је сигурно да смо добили новог песника из народа , за децу и одрасле , бранитеља ћирилице Добрицу Ерића , додуше у женском роду, у лику и делу песникиње Милане Давидовић Драгељевић …
Славица Јовановић , новинар и књижевник
27. јануар 2018 . године, на Светог Саву
Извор Радио Нешвил- Богатић
https://www.youtube.com/watch?
Забележила : Славица Јовановић , новинар и књижевник
http://www.mojenovosti.com/ind
 |
ОдговориПроследи
|
