Redakcija Bilo je tako ili nije bilo tako, ne znam. Jednog dana umesto zvuka automobila, probudili su nas odjeci kapljica koje su padale na beton. Oko nas je sve curelo. Iako je prema satu već bilo podne, mi nismo mogli da vidimo dan. Neko je zazidao prozore. Išli smo kroz dugačak hodnik. Nakupilo se tu dosta sveta. Đaci, studenti, radnici, neradnici, policajci, dileri, narkomani, lekari, vatrogasci i ostali pripadnici i nepripadnici zajednice sačinjavali su kolonu koja je mirnim hodom išla napred u nadi da će doći do vrata.
Najednom, iznenada ispred nas se začuo zvuk mašine praćen oblakom dima. Stara lokomotiva, mahnito je prošla kroz našu kolonu poput duha. Niko se na ovog fantoma nije obazirao, prioritet je bio da se što pre stigne do izlaza, do svetla. Nikoga nije bilo briga što hodnik u stvari nije hodnik, već tunel. Važno je naći izlaz, što pre kako niko ne bi zakasnio na svoje radno, neradno ili kakvo drugo mesto. Ali, izlaz se nije nazirao. Shvatili smo da smo izgubljeni. Krenulo je komešanje. Kolona je počela da se rastura, jedni su nastavili da idu napred, a drugi su krenuli nazad. Odlučio sam da ne idem nikuda, jer pravo da kažem nisam imao gde ni da odem. Umoran naslonio sam se na zid tunela. Kako sam dodirnuo hladan i vlažan kamen tako sam prošao kroz njega. Izašao sam napolje, na sred varoši. Sedeo sam na klupi i gledao u kipove u skamenjene pripadnike lokalne zajednice, u kolonu kipova na koju je padalo lišće i šuštelo sve jače i jače…
Iz tog šuštanja izašao je moj pokojni pradeda Živojin, mašinovođa. Pružio mi je macolu rekavši da polupam statue.
“Uzmi ovo i polupaj časkom kipove. Posle će doći još njih da ti pomogne da utovarite kamenje u kolica. Ajde kreni, nema čekanja. Moramo da završimo tunel” – reče mi Živojin – a ja ga priupitah: “Pa dobro deda Žiko, da li će to meni neko da plati?”
“Oće sine. Kod nas niko ne radi za džabe. Dobićeš besplatnu kartu za vožnju po večnosti.”
Zoran Antonijević rođen je 28. marta 1979. godine u Smederevskoj Palanci. Živi u Mladenovcu, Srbija. Objavio je zbirke pesama: Snovi oblačara (2003) – “Bibliotka Despot Stefan Lazarević”, Mladenovac; Sabor senki (2009) – u okviru edicije specijalna izdanja „Šumadijskih metafora“ i Srce obavijeno zmijom (2010) – izdavač Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović“ – Valjevo.
Poezija mu je objavljena u antologijama: Rudnici snova, Glasnici neviđenog… Pesme su mu zastupljene i u zbornicima: Šumadijske metafore, Naša knjiga, Beskrajni plavi krug, STO… Satiričnu poeziju objavio u magazinu „Šipak“. Njegova haiku poezija objavljena je u „Diogenu“.
Naklonjen je različitim poetskim izrazima. Piše prikaze, eseje, kratku prozu bavi se novinarstvom i umetničkom fotografijom (hobi). Nastupao je i na nekoliko pesničkih manifestacija kao što su Poezin open poetry –Ilegala, Pesničenje, Mesopotamian inernational poetry day – Kulturni centar Palilula… Član je Književnog kluba Crnjanski (Bijeljina) a krajem 2011. godine primljen je u Udruženje kniževnika Srbije.
