Nikola Šimić Tonin: Lipa hodžina ćer

Bio jednom jedan okretan insan i trebalo bi biti da je on pravi hodža, a opet, nije ni nalik drugim hodžama. I prija su se ovdi izminjivali hodže. Postavljani su vako i nako, pa opet, nijedan tako. Priko novina. Ovaj došo na avaz priko svi đerida. Sva su bosanska sela i vaka i naka, i uš i šuš, ali nigdi ni jedno nije priko đerida našlo hodžu. Selo je poveliko, zgusnuto, sve kuća na kući. To je selo imalo i svoj zapis od davnina, zvalo se Kotorsko. Turci nisu bili mukait prismrdit Kotorskom, oklen su se jednom izvukli ko prdež iz gaća kad se izmigolji. Po tom se zna koji tu sahat tuče. I sad se egleni: „Baška Turci baška Kotorani!“

Kako kotorani navik moraju nabaška bit, u đeridama navedoše da taj hodža mora bit kolko – tolko musliman. Jel to tako bilo po zapisima, nemeš dokučit. Još je teže domislit se nijel’ im neki ćaknuti alčak namistio.

Eto tako hodža dođe. Po ahmediji mu na glavi znaš da je musliman, a kako biše on maksuz  hodža tako s njim stigoše i zapisi za svašta. Imađaše tu o ovom i onom, za ovo i za ono, za svidit i za skudit, za ureć i za ne ureć. Za nabacit i za skinut čini. Đah vako, đah nako…

Di li je početak nema li kraja nabrajanju?

Puče glas okolo do Dervente, Prnjavora, Doboja i preko Bosne do Gračanice, puče dobar ali puče i nedobar. Jedni vele: „Sam ga Allah nama poslo!“, a drugi misle da nekog hrsuza more samo šejtan nabacit Kotoranima. Nek divani i jegleni ko što oće, ali ovaj hodža pomaže bolje neg ikoji hećim.

Šćorlo svit sa svih strana. Sva njihova dobra i zla s njima u hodžinu kuću, a kući se posalametilo. Nadima se i širi. Svaki prst svake ruke, svake šćeke što se lati u kuću unosi, a ni jedan, ni što je crno pod noktom ne iznosi. Sva kuća stoji na hodžinoj ćeri. Kuću ona drži, matere nejma. Ali nju ne gledaju zbog toga, oči vuku na lipotu, a misli na miraz koji svakim danom buja ko krava kad se napase diteline, pa napije vode. Puknit će ne bude l’ kakve promine u kućanstvu, kakve udaje.

Dočiko hodža prosce na divanu, a dočikala udavača skrita iza paravana. Hodža s njima divanio, a ona – pametna ćaćina ćer – sve to slušala i posli s babom primećala. Svakog prosca hodža u tefter mećo, kroz misli i kroz zvizdu pronosio. Premećo ga i vako i nako, na kantare ga potezo. Što bi na divanu utefterio, muhabeteć posli sa svojim ditetom  prikriživo. Nekog prosca hodža zabegeniše, al ćerka ni čut. Neki se, opet, hodži učini firaunom, a ćerka bi ga tila složi li se i ćaća. Na kraju oni slože jednu mudroliju koju će hodža rastelalit: „Insan ti je ko jedna rika. Na svom putu mora proć sve kapije, a to je kamenje, pećine i velike stine od koje se sudara. Ne prođe l’, neće više rikom biti. Isto ti je s insanom, težeći se oslobodit borbe svojom samotnom mejdanlijom, ojačava se prilivom snage. Tako Bosna, samo i blizini Kotorskog prima s live obale Usoru i Foču, a s desne Spreču. Usto i s obe strane i potočiće. To ti je jedno isčitavanje višto ispisani knjiga, knjiga koje opijaju, pa ako se prićera more i glava zabolit. Elem, hodža više nejma vrimena sa svim koji bi tili biti ćerkin đuvegija. Zato neka svaki koji još nije bio na divanu, nek pošalje zapis do Bajrama!“

„Drugu će mudroliju reć onom koga hodža odabere i pozove. Ali će reći mu samo jedan tal, a drugi zavisi od njegove ćerke…

Kad se hodžin „ferman“ rastelali, alaj počeše palacat jezici: „Oće odža ćerku namistit ko što se on namistio“.

„Čudo jedno što nije poslo ferman priko đerida!“

„Šta će oni koji ne znaju pisat? Morat će hodži platit da im napiše i eto mu zarade!“

Divanilo se o tom od sabaha do akšama, pa i posli, kad se sviće potrnu. Svako, ama baš svako u vascilom dunjaluku, od luftiguza do gologuza uze u usta ime hodžine ćeri, lipe Sabahete… Uz kruščić, niz kruščić, na vrh kruščića – brzo govoreć. I tako po čitave dane! Di si bio – nigdi, šta si radio – ništa!

Onda se potegoše oklade za: ko će pogodit Sabahin usud. Za koga li će se udat? Neki se klade po čokanj rakije, neki za punu šišu. Neki za kutiju cigara, neki za „borovo opanke“. Pri piću i mezetluku kod moćnijih su oklade rasle do ovce, teleta, krave, konja, njive pa i do pola imanja. Raspametio se dunjaluk pa eto ti.

Načuo to jedan Rifat iz Gradačca čak. Došo je tihano i propito se o tom hodžinom fermanu, a nako zakovrljeno, da niko ne dokuči kud ga koja zvizda vodi, propito se on i o okladama. Odmah su ga Kotorani pročantali da je pun para ko žaba dlaka, a on se oće kladit. U što, u život. Što će kome život takva insana, pitaju se trizni i pametni, ali se teke po teke pristaše pitat. Pomože tu šišan, negdi jal, a negdi kod neki insana ne bil se imali čemu kleberit. „Čojik nije ko se nikad ne smije“, tvrdili su kotorski meraklije. Kad se Rifat, ko neoteć, izreče da mu se hodžina ćerka obećala, nasta navala na oklade. Okladi se on s pola Kotorskog. Da ima sto života, ne bi mu bilo dosta za podmirit sve oklade, izgubi li.

Rifat ne bi bio ono što jest, a što drugi ne znaju, da ne pruži korak do hodžine kuće.

Odmah on hodži tako i vako. „Čuo sam, hodža, čuo sam svašta, ali nije za virovat sve što sam čuje. Nekad ni ono što se vidi. Čuo sam da ti imaš knjiga, ko niko drugi… more bit čak do Stambola. Kažu da niko ovdi neće znat ni oniko kolko si ti zaboravio. Tvoji te dušmani mogu još samo klevetat, a ti si pridobar, pa im to dopušćaš… Zapisi tvoji kameni su krajputaši. Živo je vrilo u njima pameti, a još više u onim prastarim mramorovima… Niko od tebe ne ode, a da ga ti lipom riči ne isprati. Ode, pa opet dođe, lipa rič u ustima, site ruke darovima. I ja ti evo samo doneso lipu rič, a drugo ništa izim života nejmam. Pomozi mi ako moreš.”

Doista, rič je čarolija i lipota more bit. Odškrinuše se vrata hodžine duše, crv sumnje mu još na vratima srca baglame ne nagriza. Otvori onda hodža vrata širom, ko knjigu kad otvara. Primi on Rifatove riči:

– Muhabet putniče namjerniče, posrećilo ti se. Danas sam serbez u sebi.

Onda će Rifat:

– Fala ti di čuo i ne čuo… Ja nejmam nikoga i ništa ko što reko. Imam samo jednu curu u mislima, nit zna za mene. Kad sam joj komšije hibratio ne bil me s babom il s njom upoznali, svi me odbiše govoreć da mi još nisu tolki katili i neće mi taku neolju na glavu naturit. Rekoše da ona ni skim do li s ocem ne divani, a otac bi za njezin mali prst svakom oči iskopo… Ja nju i dalje svakom ričju na usne iznosim, jer ona mi je zvizda, dan i noć mog života, novo jutro kojem oči upirem. Pomozi mi, hodža, a tebi će to Allah svemogući, koji sve vidi i sve zna, on će to tebi po svojoj miri platit.

Hodžine se ruke ko oteše glavi, same pođoše prema ćitabima u kojim su svi insani u Kotorskom uteftereni, sve od maksuma do starca na umoru, pa i oni koji odavna zemljom ne hode. Hodžino lice se namisti ko u kadije il državnog sudca, pa će:

– Kako je ime toj curi?

– Reću ono što su drugi rekli, otac joj se zove tvojim imenom, Muhamed, a takvi je u Kotorskom hejbet, – umilno će Rifat.

– Pito sam te za ime curi?

– Pa, eto, ime joj je Sabaheta, ko i tvojoj ćeri, – ko ispričavajuć se Rifat zateže ramenima.

– Dobro Rifate, evo ti ovo ćage. Unutra je gotov zapis, biće tvoja, tidne li Allah dželešanuhu.

Dok to divani, pruža hodža Rifatu ono što obeća, a lice ozbiljno ko u kadije kad sudi.

– Jedne noći skrivećke metni zapis na pendžer s one strane kuće i biži. Pendžer je svaki između svitla i tame, često usud za insana… a ovaj je visoko od avlijske kaldrme, s one strane kuće. Morat ćeš se zaskočit… – nastavi hodža.

– Kad od doskoka paneš opet na kaldrmu i ništa ne začuješ, biži otale, nejma tu za tebe salameta… Začuješ li nešto ko bubanj telalski, salamet je na te kreno, posrećilo ti se. Onda samo stoj dok te ne svežu ženske ruke uza se . To će bit za čitav život. Čojik bez žene pola je čojika. Ja to ne bi smijo reć, jer i sa mnom je tako. Ne mogu se ženit, dok ćer ne udam. Dvi žene u kući to ti je gore neg soba puna mačaka i šćenadi.

– Fala ti moj plemeniti hodža, maksuz ti selam! …Ode Rifat trkom, pun serbezluka, a hodži ko tica uleti ćer Sabaheta.

– Babo, za tebe je Allah dženet stvorio! – uzviknu ona zadovoljno. Ja mislim da mi nudiš pravog, ali ću još to do akšama kontat.

– Veliš dobro sam skonto.  Nešto mi reče da ćeš ovog privatit. Slušali smo vako, ja ovdi u divanhani, a ti tam iza paravana, ako se sićaš, šta nam svašta prosci nadrobiše. Jedni donili kesu s dukatima da mi pokažu, drugi pokazuju teftere o zemlji i o šumi kolko imaju, pa onda – oni o ovcama i kozama… Niko ništa o ljubavi i poštenju ne divani.

– Fala ti babo još jednoč! Sigurna sam da on neće čekat druge noći, eto njega večeras!– poskoči hodžina ćer i ode.

I tko sve to bi odma posli akšama. Rifat se zaskočio, pa upo natrag u kaldrmu, a doboš poče tandrkat. Stoji on tako brez avaza, i zrak u nosu sustavio, kad ga obgrliše ženske ručice i ositi miris iz divojčini nidara… Obje krenuše prema zvizdama. Uspila mu je još šanit na uvo: „Bećaru jedan moraš svima okladu oprostit!“ On je uspio odgovorit: „Oću, grlice moja, oću… A ti si za oklade znala?“

Bilo je tu još pitanja i odgovora, ali to oni hitnuše u vodu i nastaviše se milovat.