Redakcija Те недеље православни храм у Лесковцу био је препун света. Знало се засигурно да је велика Аустроугарска објавила рат маленој Србији па је уплашени народ потражио лек у молитвама Господу и надањима за спасење.
Овде на југу веровало се да нико неће дирати невине и мирне тежаке и да ће Швабе, како су их звали, напасти само Београд и запад.
Након јутарње молитве, отац Анђелко је окупљеним мештанима говорио о великом злу које се немилосрдно надвило над мирним небом испод кога су свакодневно, марљиво и свесрдно, обављали послове од којих су живели. Вековне аспирације суседа иницирале су нове жеље ка остваривању циљева који су им се наметали.
– Овај рат није обична туча из сеоске кафане, рекао је поп Анђелко Шопић. Ово ће бити велики и дуготрајни сукоб. Ми смо шака јада у односу на Аустроугарску и њихове савезнике који су им се придружили, а који су одувек жељни српске крви. Зато, браћо и сестре, додао је поп Анђелко, будите спремни на све. Сакријте оно што имате што боље и шпарајте сваку пару, сваку кашику и парче хлеба које имате. Нико са сигурношћу не зна колико ће ово зло да траје, а своју нејач, жене и децу, склоните на сигурно, ако такво што и постоји молите се Господу да ова опасност што пре прође и да сви живи и здрави из ње изађемо.
Лето је увелико прошло кад у њихово село грунуше непријатељски војници и жандари. Од првог корака, страх и трепет! Да ли су хтели да заплаше народ или само да покажу колика је њихова сила, тек редом почеше да отимају, пљачкају, силују, пале… Ако би им се ко успротивио – одмах је ликвидиран.
– Оче Анђелко, одмах бежите из села! – завапи задихана Јелена, кћи грнчара Симе и додаде: – тата је инсистирао да одмах кренете. Мали Влада је код нас а попадија са осталима отпутовала за Приштину.
Без двоумљења, поп Анђелко је дохватио епитрахиљ и крст и одмах појурио ка Симиној кући. Знао је, према ранијем договору, да ће попадија Милева кренути ка Прокупљу и Приштини, где живе њена браћа и да ће са собом повести и децу.
Једино је једанаестогодишњи Владислав остао да сачека оца, јер без њега није хтео на пут. Крио се од војника па га Сима грнчар, њихов стари пријатељ, одведе својој кући и посла ћерку да обавести попа.
Сав задихан, поп Анђелко улете у Симину кућу и одмах упита за Владислава.
– Не бој се, рече му Сима. Он је код нас на сигурном. Него, ево ти коња и одмах крените за попадијом. Тамо је, кажу, сигурније? !
Из штале Сима изведе најбољег коња. Поп Анђелко посади маленог Шопића на вранца, сам узјаха и, без много помпе, поздрави домаћине и крену на запад.
– Срећно, пријатељу! – узвикну Сима грнчар за њима, и да нам се што пре вратите у слободи!
Пред вече стигоше у Прокупље. Анђелков шурак Милојко сређивао је стоку. Обрадоваше се што су сви здрави и на окупу. Тамо непријатељ још није био крочио, али су се сви спремали на отпор. Топлица је и од раније била позната по пружању херојског отпора туђинцима који су дрзнули на ове просторе.
Договорили смо се да већ сутрадан крену пут Приштине, где је живео најмлађи Милевин брат Радојко. Непосредно пред Куршумлијом сусрели су колону избеглица, те су окренули каруце назад ка Прокупљу. Непријатељска војска и жандари већ су ушли и у ове крајеве. Нису имали довољно среће, јер их већ на наредном превоју пресретоше војници и одмах прикључише колони која је заробљена у околним крајевима.
Надао се Анђелко да њега као свештеника неће дирати, поготову што је дете са њиме, али кад је видео да је враг однео шалу и да су узалуд сва његова надања, осетио је ужасан страх. Не толико за себе колико за свога Владислава.
Сажали се један од стражара који су их спроводили предложи Анђелку да малог Шопића пусти да иде куд га ноге носе и очи воде, али малени Влада није хтео никако да чује за то, већ је кренуо у колони са оцем.
Заповедник непријатељске војске рече им да буду без бриге, да слушају заповест стражара и њиховог командира, који ће командовати стражом за спровод, да ће их терати на рад да поправљају путеве и да чисте тунеле па ће им, после петнаест дана, доћи смена.
При поласку дадоше им по један таин а на изласку из Лесковца их пребројаше – 130 и поделише их у више група те предадоше стражи, која ће имати задатак да их спроведе до Сурдулице. Наредили су да нико не сме да говори, да се креће постранце или изостаје путем. У противном ће бити убијени.
Стражари их уредише, пушке напунише, ставише ножеве на њих и четрдесетак војника са једним командиром потераше право на врањски друм. Дуго су ишли ћутећи у реду док пиштаљком не дадоше знак и наредише да седну на сред друма. Стражари су стајали на обе стране са пушкама „на готовс“, тако да су ту морали и јести и нужду обављати. Не прође ни четврт сата, пиштаљка објави покрет. Сваки је морао свога друга да држи за руку. Настаде пребројавање, па онда ударише један усиљени марш, те су наврат- нанос прешли ноћу Грделицу да народ не би видео њихов пролаз.
Механџика, видевши дечака поповог изнуреног, рече попу:
– Дај ми, попе, то дете да га узмем под своје, иначе немам деце.
Поп се насмеја на то, а она му додаде шапућући да војници не чују: – Истину ти кажем. Остави дете, ако само можеш, јер они такву децу убијају у Сурдулици. Поп само пребледе, и у том спроводници наредише да се продужи даље.
Би жао Анђелку да се растане од свога љубимца Владице. Надам се да га џелати неће дирати и да ће га ослободити, а и мали Шопић није хтео никако да се одвоји од оца.
Ишли су пругом и успут сретоше једног сељака који је ишао преко Мораве да крсти дете. Стражари га убише ни крива ни дужна а његов леш остаде у води.
У Владичин Хан стигоше око поноћи и ту, на крају варошице, застаде као изнемогао Милан Митровић, благајник лесковачке железничке станице. Командир нареди једном стражару да га убије и опљачка кад буду одмакли два до три километра. Стражар је остао али га није убио већ је овај, касније, интерниран.
У Владичином Хану су одмарали један сат а одатле су, преко ћуприје на Морави, кренули за Сурдулицу, изговарајући се да не могу ноћити у Владичином Хану због заразе која влада.
Један сељак из Прекодолца, поред чије куће је водио пут, изађе да види шта чини толики свет. Командир га одмах ухвати и угура у гомилу везаних, не обазирући се на његово запомагање.
Како су сви били при новцу, покушали су да подмите командира. Поп Анђелко му се приближи и у разговору упита докле ће их терати.
– Ту у Сурдулицу, да правите путеве – рече му командир. На то му Анђелко понуди, пошто нема никаквог списка, да их пусти и да му сви дају новац.
– А што си бре луд, попе, да ми што год дајете, када ја знам свако колико има. Све ћу вас побити и новац узети, па и одећу и обућу вам скинути, рече командир па узе пиштаљку и даде знак за полазак.
Преко долина кренуше даље ка Сурдулици. Стигли су око четири сата поподне. Одмах су их извели пред команданта, поручника Нестора Симеонова. Био је то један тип у коме познаше грозног угњетача слободе. Суров изглед, пакосне крваве очи, здепаст труп, показивао је у њему крвожедност варварина… Срца њихова следише се. Уста која су до јуче тврдила да ће непријатељ кога поштедети, занемеше од ужаса… Држао их је у затвору док се није добро смркло. Сви могући џелати ређали су се да искамче сваки по штогод од њих: капуте, ципеле, сатове, прстење, а понајвише новаца. Видећи поп да им је живот питање од само десетине минута, а верујући и даље да ће дете поштедети, предаде му кришом мало пара и показа како ће продужити свој мученички пут, за повратак матери својој.
– Тако вам деце ваше, поштедите ово невино дете, оно ништа није криво!
– Везуј, дрекну старешина, оно ће бити већи шовиниста од оца.
Повезали су им руке наопако и потерали их пред собом.
– Немојте ме везивати, ја нећу бежати, рече Владислав.
На њихову молбу да преноће па сутрадан да иду, одговорено им је:
– Ту је близу ваш конак, још мало. Ви шовинисти, српски попови, за све сте ово ви криви… и гурнуше их бајонетима да иду брже.
Десетак попова и млађани Шопић клекоше, подигоше руке увис и, сваки за себе, потресним гласом рече: „Боже, прими раба твојего… “
Владислав Шопић погледа оца Анђелка и тихим, детињим гласом шапну:
– Опрости ми, тата, ако сам те кадгод наљутио!
Отац му приђе, пољуби га у чело и дрхтавим гласом рече:
– Ниси ме ти сине никад наљутио. Опрости ти тати што те је довео до чељусти смрти, мислећи да те спаси!
Након извесног времена, на вратима се појави онај исти командир и поче прозивати једног по једног и уводити их у другу собу. Прво уведоше Михајла Миљковића, индустријалца, па Проку Манчића, тишлера, па Милутина Цакића, кафеџију, па Михајла Гривнешевића, Михајла Поп- Коцића, Перу Костића – Шумадинца…
Убрзо се чуо плач и кукњава Михајла Миљковића, који је проклињао да му узму све што има код себе и код куће и да га слободно интернирају, само да га оставе у животу. Све то му није помогло. Убрзо га изгураше у ходник да га претресу боље. После тога наста тајац. Погледаше кроз прозор не би ли ту нашли спаса, али угледаше удвојену стражу. Тада Војислав Петровић, звани „Српче“ скочи и једним ударцем разби прозор. У исти мах опали плотун у правцу прозора. Војислав се стропошта међу заробљенима, неповређен, и рече:
– Ми смо пропали!
Наста паника. У исто време, из друге собе, зачу се плач и туча. Завирише кроз кључаоницу и видеше сапатнике голе. Одела су им претресали и новац одузимали.
У другој групи за претрес изведоше Анђелка Шопића. Он спази Лесковчанина Ђорђа Стаменковића, таљигаша и једног младог пекара из Крагујевца. У претресу му одузеше све папире од вредности и у готовом новцу: 2865 марака, 265 српских динара, 70 лева, пет лозова Црвеног крста. Претресоше још четворицу и привезаше их уз њих.
Тврда срца зверова не одступише од одлуке своје већ их поведоше на губилиште. Повезаше их по десет заједно, њих 30 поведоше под јаком стражом. Потераше их преко ћуприје на Врлој реци и дотераше до пиајце, где их срете њихов командант и рече:
– Терајте где сам вам наредио!
Одатле их поведоше правцем ка Власини.
Владислав је био одвојен са три- четири лица од оца Анђелка, те није ни видео кад се овај одвезао и удаљио за 50 до 100 корака од колоне коју су терала девет војника, по пустој новембарској помрчини уз Врлу реку. Велика се борба водила у души очевој неколико тренутака. Да извуче синчића никако није могао. Да се врати у колону и погине заједно са њиме, каква вајда од тога! Падоше му на памет и она четири црва што су остала код куће. У том размишљању прекиде га плутон из пушака и глас његовог детета:
– Јао, тата, убише ме!
Он несвесно потрча ка њему али га заустави други плутон упућен њему, те скрену у страну и оста жив да прича ову страшну историју и вечно оплакује свога невино страдалог синчића.
Дођоше више моста до једне провалије од пет- шест метара и ту отпоче крвави пир зверова. Почеше их бости и сећи као бундеве. Клање је трајало читав сат. Онај Крагујевчанин и таљигаш се некако одвезаше и утекоше кроз шумицу. Пошто су мислили да су сви мртви, зверови одоше да доведу другу партију за убиство. Неки Милан Бандић- Стојановић, који се превијао од убода, рече стражару:
– Убиј ме пушком као мужа а немој ме мрцварити.
Овај му заби бајонет у врат и скрозира му гракљан.
Анђелко се крио до јутра по шумама да би, пред свитање, последњи пут загрлио мртвог Владислава и уз поток кренуо пут планина. Пренуо се из неког сна и видео да су дотерали нову партију од десет људи да их побију. Чуо се јаук и запомагање. Међу њима је познао једино Михаила Петковића, трговца из Лесковца. То што је чуо и видео дало му је снаге те јурну кроз шуму, провалије и долине. Јурио је три сата и, најзад, дође у једно село одакле се видела Морава и сурдулички насип. Идући кроз село испаде пред њим један младић од својих 25 до 27 година. Назва му Анђелко Бога и упита га које је то село. Овај му одговори да се зове Кијевац.
Анђелко га упита да ли је он Србин. Младић му одговори да је прави Србин и упита га ко је он. Поп му исприча ко је, шта је и одакле је. Младић га позва:
– Ајде, оче, пођи самном кући мојој.
Одоше тамо и у кући затекоше три жене око ватре, а кад га видеше згледаше се једна у другу. Младић им нареди да све иду у собу, што оне одмах учинише. Он му пружи троношу столицу и понуди да седне, што поп једва дочека, а дечко уђе у собу где му је био отац и остали. Не потраја дуго, изађе му отац са осталим синовима, и Анђелко је морао домаћину да исприча све: ко је и шта се с њиме десило.
Старац дође близу Анђелка и рече:
– Синко, ја се зовем Станко Миловановић и Србин сам прави! Бог те је спасио и Свети Никола. Кад си улазио у кућу, јеси ли видео она два велика пса? Они су у стању да непозната човека оборе с коња. Јуче сам једва одбранио два Германа, који су пошли у овом правцу да пљачкају стоку. Они су морали да се врате натраг пуцајући за псима, а ти си дошао баш испред моје куће па пси нису залајали, што значи да си паћеник!
Онда старац стаде више главе Анђелка Шопића и поче горко плакати скоро пола сата, па кроз сузе рече:
Еј Српство – ала си сахрањено! Ви нисте први који су изгинули, већ има много и много народа што је заклано од ових Татара. Јуче сам баш сахранио седам свештеника, једног учитеља и једног дечака од 11 година, што их зверови стрељаше испод села. Они су стајали несахрањени неколико дана и ја се договорих са сељацима и сахранисмо их…
Тада се окрете жени и нареди јој да Анђелку донесе старо одело домаћиново, а снаји да направи једне свињске опанке, што обе и учинише. Донесоше лавор воде и прибор, те Анђелка обријаше. Кад је обукао одело и опанке, више га нико препознати не би могао. Старац нареди снаји да скува млеко и донесе ракије и, кад се заложио, Анђелко је легао да мало отпочине.
Кад би јутро, старац упита свога госта:
– Је ли, Анђелко, куда ти мислиш да сада идеш?
Овај му одговори да мисли преко Мораве ићи.
– То не може бити, јер је овде Морава тесна и дубока а отуда је толика војска да ћеш да страдаш. На ћуприју те не смем пустити, јер они знају да сте поједини утекли и чекају вас на ћуприји, већ ћеш ићи оним правцем којим ти ја наредим. Ићи ћеш са мојим сином Милорадом преко планине назад и он ће те одвести код сигурног човека који ће те предати другом да те одведе чак у Лесковац, рече му старина.
Опростио се Анђелко са својим домаћином и у рано свитање, Милорад га је повео пут планине, одакле се везом преко Чемерника спустио до Мораве да би тајним каналима отишао до своје породице, до својих сељана да свету казује истину о сурдуличкој кланици, о зверствима непријатеља, о Поповом мосту, дубоким долинама, дубравама, Калиферу, сурдуличким мученицима…
